Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, ukazujući na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Tužilac je blagovremeno podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. u vezi člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23 – drugi zakon) i utvrdio da je revizija tuženog osnovana.

U provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stava 2. tačke 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti na osnovu člana 408. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je bio u radnom odnosu kod tužioca do 26.12.2014. godine, kada mu je prestao radni odnos na osnovu sporazuma o prestanku radnog odnosa. Tužilac je odlukom od 12.03.2014. godine, odobrio zaposlenima zajam u pojedinačnom iznosu od 62.500,00 dinara. Istom odlukom, predviđeni su način i dinamika vraćanja zajma, tako da će se od svakog zaposlenog pribaviti izjava kojom on prihvata da se otplata isplaćenog iznosa zajma vrši obustavljanjem pripadajućeg iznosa mesečne rate otplate zajma od zarade, odnosno naknade zarade u periodu vraćanja zajma, čija će se dinamika i način otplate utvrditi sporazumom između JP „Elektroprivreda Srbije“ i Sindikata radnika Elektroprivrede Srbije, najkasnije do 01.07.2014. godine. U slučaju prestanka radnog odnosa, pre početka otplate zajma ili pre isteka krajnjeg roka za otplatu zajma, zaposleni će dati izjavu kojom će prihvatiti obavezu da dobijeni zajam otplati prilikom prestanka radnog odnosa. Tuženi je 12.03.2014. godine potpisao svojeručnu izjavu kojom se saglasio da služba tužioca prilikom obračuna i isplate zarade odnosno naknade zarade, obustavlja pripadajuće iznose na ime vraćanja zajma, i da u slučaju prestanka radnog odnosa pre isteka krajnjeg roka za otplatu zajma neotplaćeni iznos zajma vrati prilikom prestanka radnog odnosa. Do dana prestanka radnog odnosa tuženi nije vratio iznos koji je od tužioca primio na ime zajma, a prilikom prestanka radnog odnosa isplaćen mu je utvrđeni iznos otpremnine umanjen za iznos zajma od 62.500,00 dinara. Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Surdulici P1 90/2019 od 22.10.2020. godine, tužilac je obavezan da vrati tuženom iznos od 62.500,00 dinara, koji mu je nezakonito odbijen od iznosa otpremnine, sa pripadajućom kamatom. Zahtev za povraćaj zajma tužilac je istakao 08.10.2020.godine, a tuženi blagovremeno istakao prigovor zastarelosti tog potraživanja. Prema utvrđenom, tužilac je 10.04.2017. godine doneo Odluku o otpisu potraživanja po osnovu zajma zaposlenima u JP EPS i zavisnim privrednim društvima sa 13.04.2017. godine, kojom je u članu 5. odredio da se na otpisani iznos zajma obračunaju i plate porezi i doprinosi u skladu sa zakonom , te naveo da su potraživanja po osnovu zajma zaposlenima u JP EPS i zavisnim privrednim društvima koji je isplaćen na osnovu Odluke od 11.03.2014. godine, zastarela u skladu sa članom 196. Zakona o radu.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev, uz date razloge da je donošenjem Odluke tužioca da se na otpisani iznos zajma zaposlenima izvrši uplata poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, predmetno potraživanje dobilo karakter potraživanja iz radnog odnosa i da je zastarelo s obzirom da je od dana nastanka obaveze do dana podnošenja tužbe (u konkretnom slučaju protivtužbe od 08.10.2020. godine) protekao trogodišnji rok zaastarelosti propisan odredbom člana 196. Zakona o radu.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i obavezao tuženog da vrati tužiocu zajam u iznosu od 62.500,00 dinara, sa traženom zakonskom zateznom kamatom, smatrajući da potraživanje tužioca nije zastarelo, s obzirom na to da je tuženom radni odnos kod tužioca prestao 26.12.2014. godine, pre donošenja Odluke o otpisu potraživanja zaposlenima od 10.04.2017. godine, i da iz sadržine Odluke od 12.03.2014. godine o odobrenju zajma i Sporazuma na osnovu te odluke ne proizilazi da se radi o potraživanju iz radnog odnosa, već o potraživanju obligaciono pravnog karaktera, zbog čega se na prava i obaveze nastale iz ovog pravnog odnosa primenjuju odredbe Zakona o obligacionim odnosima o zajmu i opštem roku zastarelosti u smislu člana 371., te da rok od 10 godina od dospelosti potraživanja 26.12.2014. godine, kada je tužiocu prestao radni odnos, do dana podnošenja tužbe 08.10.2020. godine, nije protekao.

Osnovano se revizijom tuženog ukazuje da je pobijana drugostepena presuda doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava, zbog čega je ovaj sud preinačio pobijanu drugostepenu presudu i odbio kao neosnovanu žalbu tužioca.

Odredbom člana 371. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“ broj 29/78 ... „Službeni glasnik RS“ broj 18/20) je propisano da potraživanja zastarevaju za deset godina ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti. Zakonom o radu je propisan drugi rok zastarelosti novčanih potraživanja iz radnih odnosa. Konkretno, odredbom člana 196. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br 24/05 ... 95/18 – autentično tumačenje) propisano je da sva novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka obaveze.

U konkretnom slučaju radi o zajmu tužioca datom tuženom za vreme trajanja radnog odnosa, kao i drugim zaposlenima, pod uslovima koje je tužilac utvrdio i znatno kasnije doneo Odluku od 10.04.2017. godine o otpisu potraživanja zaposlenima u JP EPS i zavisnim privrednim društvima sa danom 13.04.2017. godine, ujedno opredeljujući njegovu pravnu prirodu i iskazujući stav o zastarelosti po članu 196. Zakona o radu, kako je to pravilno zaključio prvostepeni sud kod ocene da je potraživanje tužioca zastarelo i zbog čega je tužbeni zahtev odbio kao neosnovan.

Na osnovu iznetog, Vrhovni sud je primenom procesnih ovlašćenja iz člana 416. stav 1. ZPP preinačio drugostepenu presudu, tako što je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu u pogledu odluke o tužbenom zahtevu i troškovima prvostepenog postupka.

Tuženi je uspeo u postupku po reviziji i ostvaruje pravo na naknadu troškova u smislu člana 153., 154. i 163. ZPP, i to na ime sastava revizije od strane punomoćnika iz reda advokata u iznosu od 27.000,00 dinara, sudske takse na reviziju u iznosu od 8.800,00 dinara i takse na presudu po reviziji u iznosu od 13.200,00 dinara, ukupno49.000,00 dinara, obračunatu primenom Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Tarifnog broja 1. stav 1. tačka 2. Taksene tarife iz Zakona o sudskim taksama.

Troškovi odgovora na reviziju nisu nužni ni potrebni u smislu člana 154. stav 1. ZPP, te je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova datog odgovora na reviziju.

Na osnovu iznetog, Vrhovni sud je primenom člana 165. stav 2. ZPP, odlučio kao u stavu drugom i trećem izreke.

Predsednik veća-sudija,

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković