U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Jasmine Stamenković i dr Ilije Zindovića, članova veća, u parnici tužilaca AA, BB, VV, GG, DD, ĐĐ, EE, ŽŽ, svi iz SO ..., ZZ i II obojica iz SO ..., čiji je punomoćnik Zoran Savić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, MUP, Direkcija policije, Koordinaciona uprava za Kosovo i Metohiju, PU Gnjilane, sa privremenim sedištem u Vranju, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Leskovcu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2694/19 od 01.11.2019. godine u sednici održanoj 25.06.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2694/19 od 01.11.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vranju P1 911/18 od 26.07.2019. godine, obavezana je tužena da tužiocima naknadi štetu na ime izostale plate i novčanog dodatka za period 01.06.2013. do 31.12.2016.godine u mesečnim iznosima bliže navedenim u izreci sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate. Obavezana je tužena da tužiocima naknadi troškove postupka u iznosu od 1.938.900,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 2694/19 od 01.11.2019. godine, preinačena je prvostepena presuda tako što je tužbeni zahtev tužilaca odbijen kao neosnovan i tužioci obavezani da tuženoj naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 410.250,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci su izjavila blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, br, 72/11 ... 55/14) pa je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge apsolutno bitne povrede postupka zbog kojih se ona može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP. Neosnovana je tvrdnja revidenta da je drugostepena presuda doneta uz pogrešnu primenu pravila o teretu dokazivanja. Za odlučivanje u ovom sporu relevantne činjenice utvrđene su u prvostepenom postupku, a prvostepena presuda je preinačena zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su zasnovali radni odnos kod tužene februara meseca 2009.godine radi obavljanja poslova ... . Posao su obavljali na teritoriji Kosova i Metohije tako što su prosleđivali informacije i izveštaje u okviru poslova svog radnog mesta dok im nije rečeno da to ne čine jer im je obustavljena isplata plata počev od jula meseca 2013. godine. Rešenja o prestanku radnog odnosa tužiocima nisu dostavljena, a tužioci su sa obaveznog socijalnog osiguranja odjavljeni 31.05.2013.godine, zbog prestanka radnog odnosa usled odsustva sa rada dužeg od šest meseci.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev. Zaključio je da je tužena propustila da tužiocima sačini otkazno rešenje te je njena odgovornost zasnovana na odredbi člana 154. i 172. ZOO. Tužiocima je tužena pričinila štetu na taj način što im je onemogućeno da rade i ostvaruju prava iz radnog odnosa, pa je pravo na naknadu zasnovano na odredbi člana 190. ZOO.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbene zahteve. Po stanovištu ovoga suda tužena, kao poslodavac, nije pričinila štetu tužiocima u smislu odredbe člana 164. Zakona o radu u vezi sa članovima 154. i 158. ZOO. Tužiocima je radni odnos kod tužene prestao odjavom sa obaveznog socijalnog osiguranja 31.05.2013.godine. Stoga nemaju pravo na naknadu štete za utuženi period jer nisu dokazali da su u tom periodu faktičkim radom na osnovu kriterijuma i merila propisanih zakonom ostvarili pravo na isplatu plate,koju im je tužena uskratila, niti da su bili sprečeni od strane tužene da kod drugog poslodavca ostvaruju pravo na zaradu.

Po shvatanju Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je odbio tužbene zahteve tužilaca.

Neosnovan je navod revidenta da tužena, kao poslodavac nije regulisala radno pravni status tužilaca u skladu sa zakonom na koji način ih je onemogućila da rade i ostvaruju platu zbog čega tužioci ne traže isplatu plata već naknadu štete u vidu izgubljenih plata. Tužiocima je radni odnos kod tužene prestao odjavom sa obaveznog socijalnog osiguranja 31.05.2013.godine i obustavom isplate plata. Od tada su tužioci imali ili mogli imati saznanje za eventualnu povredu prava, pa nedostavljanje rešenja o prestanku radnog odnosa nije od uticaja na mogućnost da u zakonskom roku pokrenu spor pred nadležnim sudom u kome bi osporili zakonitost otkaza. Tužioci su tužbom od 09.06.2014. tražili utvrđenje da su u radnom odnosu kod tužene na neodređeno vreme, ali su taj zahtev tokom spora povukli. Nakon odjave sa obaveznog socijalnog osiguranja i obustave isplate plata tužioci nisu obavljali faktički rad za tuženu, pa nisu imali osnov za isplatu plata i drugih primanja saglasno odredbama 146. do 147b Zakona o policiji važećeg do 04.02.2016.godine i članova 184. do 187. Zakona o policiji važećeg od 05.02.2016.godine kako pravilno zaključuje drugostepeni sud. Prestankom radnog odnosa rešen je njihov radnopravni status kod tužene, pa tužiocima nije uskraćeno pravo da zaradu ostvaruju radom kod drugog poslodavca.

Sa izloženog neosnovan je revizijski navod da je pravo tužilaca na naknadu štete zasnovano na odredbama članova 16, 154, 190, 277, 278 i 324. ZOO i odredbi člana 164. Zakona o radu.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija,

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić