U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića predsednika veća, Branke Dražić i Danijele Nikolić članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Ivica Kostić advokat iz ..., protiv tuženog „MEGAL“ AD Bujanovac, čiji je punomoćnik Zoran Stojanović advokat iz ..., radi utvrđenja, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 197/2020 od 01.10.2020. godine, u sednici veća održanoj 18.11.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 197/2020 od 01.10.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Nišu P 329/19 od 25.11.2019. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog počev od 21.02.2017. godine, pa je naloženo tuženom da tužioca vrati na rad i rasporedi na poslove i radne zadatke koji odgovaraju njegovoj vrsti i stepenu stručne spreme. Stavom drugim izreke, poništena je odluka poslodavca „MEGAL“ AD Bujanovac o prestanku radnog odnosa tužioca AA, kao nezakonita. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 159.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamaotm od izvršnosti presude do konačne isplate.

Presudom Apelacionog sud u Nišu Gž1 197/2020 od 01.10.2020. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Bujanovcu P1 329/19 od 25.11.2019. godine tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev da se utvrdi da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog počev od 21.02.2017. godine i da se naloži tuženom da tužioca vrati na rad i rasporedi na poslove i radne zadatke koji odgovaraju njegovoj vrsti i stepenu stručen spreme, kao i tužbeni zahtev da se poništi odluka tuženog o prestanku radnog odnosa tužioca kao nezakonita. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 87.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude do konačne isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu odredbe člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13- US, 74/13-US, 55/14 i 87/18 - u daljem tekstu: ZPP), i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili pogrešnoj primeni koje od odredaba zakona, pa nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se ukazuje revizijom .

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog u periodu od 1981. godine do 1996. godine, nakon čega je duže vreme pauzirao i nije radio, da bi potom 2017. godine, nakon obavljenog razgovora sa direktorom tuženog, uz molbu da mu omogući rad još ... godine radi ostvarivanja prava na penziju, tužilac počeo da radi kod tuženog na radnom mestu „...“ istog dana, kada je i zadužio posebnu opremu. Tom prilikom, tužiocu je saopšteno da će biti primljen u radni odnos na određeno vreme, jer se radi o sezonskim poslovima i ne zna se kakva je potreba za tim poslovima i da će se, ukoliko bude potrebe, ugovor o radu produžavati. Tužilac je na rad dolazio počev od 20.02.2017. godine do 28.02.2017. godine, kada je tužilac bio poslednji dan na poslu i nakon toga više nije dolazio, niti je o tome obavesatio direktora tuženog. Dana 21.02.2017. godine, pod br. ... sačinjen je ugovor o radu na određeno vreme i to na period od 21.02.2017. godine do 31.03.2017. godine, koji je potpisan od strane zakonskog zastupnika poslodavca, s tim da tužilac navedeni ugovor nije potpisao. Postavljenim tužbenim zahtevom tužilac je tražio da se utvrdi da je 21.02.2017. godine kod tuženog zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kao i da se obaveže tuženi da tužioca vrati i rasporedi na poslove i radne zadatke koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi i da se poništi odluka tuženog o prestanku radnog odnosa.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev sa obrazloženjem da radno angažovanje tužioca bez zaključenog ugovora o radu ima karakteristike radnog odnosa u pogledu međusobnih prava i obaveza, zbog čega su ispunjeni zakonsku uslovi za zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme, shodno članu 32. stav 1. Zakona o radu.

Drugostepeni sud je, odlučujući o žalbi tuženog, preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev kao neosnovan uz obrazloženje da ponašanje tužioca – nedolaženje na posao, kao i nepotpisivanje ugovora o radu sa poslodavcem, u konkretnom slučaju ukazuje na nedostatak volje na strani tužioca da zasnuje radni odnos kod tuženog na određeno vreme.

Vrhovni kasacioni sud smatra da se revizijom tužioca neosnovano ukazuje da je pobijana odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 32. stav 1. Zakona o radu propisano je da se radni odnos zasniva zaključenjem ugovora o radu, a ako ugovor nije zaključen, radni odnos se zasniva stupanjem zaposlenog na rad.

Radni odnos se po pravilu zasniva ugovorom o radu, koga zaključuju zaposlenii i poslodavac i smatra se da je zaključen kada ga potpišu zaposleni i direktor, odnosno preduzetnik, kako je to predviđeno članom 30. Zakona o radu. Međutim, to ne znači da će svaki rad bez ugovora o radu voditi zasnivanju radnog odnosa. Jedan od osnovnih elemenata prilikom zasnivanja radnog odnosa jeste saglasnost volja, koja je u ovom slučaju izostala. Naime, nesporno je da je nakon postignutog dogovora između tužioca i direktora tuženog da tužilac kod tuženog zasnuje radni odnos na određeno vreme tužilac počeo sa radom, zadužio neophodnu opremu za rad i dolazio na posao sve do 28.02.2017.godine. Tuženi je dana 21.02.2017. godine sačinio ugovor o radu, kojim je konstatovano da tužilac zasniva radni odnos kod tuženog na određeno vreme počev od 21.02.2017. godine do 31.03.2017. godine. Navedeni ugovor potpisan je od strane direktora tuženog, s tim da tužilac, iako mu je predočeno nekoliko puta da je neophodno da potpiše ugovor o radu, to nije učinio niti je nadležnoj službi doneo radnu knjižicu radi regulisanja svog radno pravnog statusa.

Stoga je, i po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan.

Dakle, da bi rad kod poslodavca bez zaključenog ugovora o radu vodio o zasnivanju radnog odnosa, u smislu člana 32. Zakona o radu, neophodno je da isti ima karakteristike radnog odnosa u pogledu kvaliteta rada i u pogledu prava i odgovornosti koji proizlaze iz radnog odnosa - radno vreme, zarada, naknada zarade i druga primanja iz radnog odnosa. To znači da je potrebno da uspostavljeni odnos između poslodavca i zaposlenog po svojoj sadržini i kvalitetu ima sve karakteristike radnog odnosa, kako uredno i savesno obavljanje određenih poslova, volja zaposlenog da te poslove obavlja, tako i saglasnost poslodavca za uspostavljanjem takvog radnog odnosa. Za zasnivanje radnog odnosa nije dovoljno samo obavljanje poslova od strane tužioca već je potrebna i saglasnost volja poslodavca i zaposlenog za uspostavljanje takvog odnosa. U konkretnom slučaju ta saglasnost na strani tužioca je izostala.

Uspostavljeni rad tužioca kod tuženog u kraćem vremenskom periodu (osam dana), činjenice da parnične stranke nisu zaključile ugovor o radu na određeno vreme, i ako je isti tužiocu u više navrata dat na potis, kao i da je nakon osam dana tužilac samoinicijativno prestao da dolazi na posao, ne vodi zasnivanju radnog odnosa na neodređeno vreme, u smislu člana 32. Zakona o radu. Tužilac je svojim ponašanjem – nepotpisivanjem ugovora o radu i nedolaženjem na posao, iskazao nedostatak volje i namere da zasnuje radni odnos kod tuženog na određeno vreme.

Navodi revizije kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni kasacioni sud nije cenio jer se iz ovih razloga revizija ne može izjaviti, shodno članu 407. stav 2. ZPP.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić