U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Ljubice Milutinović, predsednika veća, Biljane Dragojević i Marine Govedarica, članova veća, u radnom sporu tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik advokat Nikola Arsenov iz ..., protiv tuženog Centra za socijalni rad Opštine ..., čiji je punomoćnik advokat Marija Prijić iz ..., po tužbi radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i po protivtužbi radi utvrđenja ništavosti odredbe ugovora o radu, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 391/14 od 22.08.2014. godine, u sednici održanoj 08.09.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 391/14 od 22.08.2014.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu P1 214/13 od 13.12.2013. godine,usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno da je ništavo rešenje tuženog br.... – .../... od 12.08.2013. godine i poništene su sve njegove pravne posledice, a tuženi obavezan da tužilju vrati na rad i obezbedi joj sva prava iz radnog odnosa. Odbijen je protivtužbeni zahtev tuženog da se utvrdi da je ništava odredba člana 3. Ugovora o radu br....-.../... od 09.12.2009. godine zaključenog između tužilje i tuženog u delu rečenice „na neodređeno vreme“. Tuženi je obavezan da tužilji naknadi parnične troškove u iznosu od 85.500,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 391/14 od 22.08.2014. godine, odbijena je žalba tuženog i potvrđena je prvostepena presuda. Odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Na druge povrede se revizijom ne ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je prvobitno bila zaposlena na neodređeno vreme u Pokrajinskom zavodu za socijalnu zaštitu, na mestu savetnika za socijalnu zaštitu. Zatim je postavljena za v.d. direktora tuženog Centra za socijalni rad Opštine ... od strane Skupštine te opštine kao osnivača na period od šest meseci. Rešenjem Skupštine opštine od 03.12.2009. godine (na konkursu raspisanom 20.10.2009. godine od strane upravnog odbora tuženog) imenovana je za direktora tuženog centra za socijalni rad. Tužilja je po struci .... Ugovorom o radu zaključenim 09.12.2009. godine između upravnog odbora tuženog centra kao poslodavca i tužilje kao zaposlene, tužilja je zasnovala radni odnos na neodređeno vreme počev od 03.12.2009. godine, s tim da poslove direktora vrši na mandatni period od četiri godine. Ugovorom nisu određeni stručni poslovi drugog radnog mesta jer je u toku bio postupak reforme socijalne zaštite i trebalo je da se jasno definišu radna mesta sa stručnim poslovima. Rešenjem skupštine opštine od 21.06.2013. godine tužilja je razrešena dužnosti direktora tuženog centra za socijalni rad. Nakon toga je koristila godišnji odmor iz prethodne i tekuće godine. Tuženi je 12.08.2013. godine doneo rešenje o otkazu ugovora o radu od 09.12.2009. godine, tužilji zbog razrešenja sa funkcije direktora jer nije utvrđeno da zaposlena po razrešenju funkcije radi na drugim poslovima. U obrazloženju je navedeno da prema članu 175. tačka 1. Zakona o radu zaposlenom prestaje radni odnos istekom, da se sumnja da je tužilja kao imenovani direktor zloupotrebila položaj i nije ukazala da odluka upravnog odbora o zasnivanju radnog odnosa na neodređeno vreme nije u skladu sa konkursom i da ugovorom o radu nije utvrđeno koja su prava direktora nakon razrešenja dužnosti. Tužilja je u skladu sa odlukom i nalogom inspekcije rada odlukom v.d. direktora tuženog od 27.08.2013. godine vraćena na rad kod tuženog poslodavca počev od istog datuma do donošenja pravnosnažne odluke u parnici u kojoj je tražila sudsku zaštitu od otkaza. Prvo je upućena na plaćeno odsustvo u trajanju od 45 radnih dana. Zatim je na osnovu ponude od 31.10.2013. godine, u skladu sa članom 174. stav 2. Zakona o radu, sa tuženim zaključila aneks ugovora o radu kojim je upućena na rad kod drugog poslodavca, Centra za socijalni rad Opštine ....u ..., na posao koji je odgovarajući stepenu njene stručne spreme iz razloga što je privremeno prestala potreba za njenim radom počev od 01.11.2013. godine dok traje razlog za upućivanje, a najduže do godinu dana, uz pravo da u roku od 15 dana od isteka roka na koji je upućena bude vraćena na rad kod tuženog. Utvrđeno je da su prema sistematizaciji poslova kod tuženog, čiji se rad finansira iz republičkog budžeta, sva utvrđena radna mesta popunjena, kao i radno mesto finansirano iz budžeta jedinice lokalne samouprave i drugih izvora finansiranja.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, koje se ne može pobijati revizijom, prvostepeni sud je primenom materijalnog prava iz odredaba člana 9. stav 2, člana 11, člana 32. stav 1. tačka 4. člana 171. stav 1. tačka 1, člana 172. stav 1. i člana 179. Zakona o radu, kao i člana 124. stav 2. Zakona o socijalnoj zaštiti, zaključio da je tužbeni zahtev za poništaj otkaza ugovora o radu osnovan, a protivtužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti odredbe člana 3. ugovora o radu u pogledu vremena na koji je taj ugovor zaključen neosnovan. U skladu sa takvom ocenom je presudom usvojio tužbeni zahtev, a odbio protivtužbeni zahtev. Drugostepeni sud je prihvatio kao potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje i primenu materijalnog prava i odbio je žalbu tuženog kao neosnovanu a potvrdio prvostepenu presudu.

Neosnovani su navodi i razlozi revizije tuženog o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Nižestepene presude su po oceni Vrhovnog kasacionog suda zasnovane na pravilnoj primeni materijalnog prava i obrazložene dovoljnim i valjanim razlozima koje prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Radnopravni položaj direktora regulisan je odredbama člana 48. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, broj 24/05, 61/05, 54/09 i 32/13), važećeg u vreme nastanka predmeta spora. Prema odredbama st.1. i 2. ovog zakonskog člana direktor može da zasnuje radni odnos na određeno ili na neodređeno vreme, zaključenjem ugovora o radu iz člana 33. ovog zakona. Radni odnos na određeno vreme može da traje do isteka roka na koji je imenovan odnosno do njegovog razrešenja (stav 3. istog člana). Ako je direktor zasnovao radni odnos na neodređeno vreme, trajanje radnog odnosa nije uslovljeno trajanjem mandata. Takvo lice kome je poslovodna funkcija prestala istekom mandata ili razrešenjem pre njegovog isteka, ostaje u radnom odnosu kod istog poslodavca ukoliko ne prihvati da obavlja druge poslove u postupku izmene ugovora o radu, u skladu sa odredbama člana 171. i 172. Zakona o radu. U tom smislu, razrešeni direktor ostaje u radnom odnosu i posle razrešenja, pod uslovom da mu poslodavac ponudi drugi odgovarajući posao kod istog poslodavca u istom ili drugom mestu rada odnosno odgovarajući posao kod drugog poslodavca u skladu sa odredbom člana 174. ovog zakona. Ako nema mogućnosti za to on dobija položaj neraspoređenog zaposlenog za čijim radom je prestala potreba.

Radnopravni status tužilje kao razrešenog direktora centra za socijalni rad sa kojim tužilja ima zaključen ugovor o radu na neodređeno vreme, regulisan je navedenim odredbama Zakona o radu kao opšteg propisa o radu, na čiju primenu upućuju odredbe člana 69. Zakona o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana („Sl. glasnik RS“, br. 36/91...115/05), i člana 13. Zakona o socijalnoj zaštiti („Sl. glasnik RS“, broj 24/11) kao posebnih propisa. Pošto joj radni odnos zasnovan ugovorom o radu na neodređeno vreme nije prestao ni iz jednog od zakonom predviđenih osnova i načina iz člana 175. do 189. Zakona o radu, tužilja je posle razrešenja dužnosti direktora dobila status neraspoređenog zaposlenog u Centru za socijalni rad Opštine ..., pa je njen radni status trebalo da se razreši u skladu sa odredbama člana 171. do 174. Zakona o radu. Umesto toga, tuženi je doneo rešenje o otkazu ugovora o radu zbog razrešenja i pozivom na odredbu člana 175. tačka 1. ovog zakona, uz navod da joj je radni odnos prestao istekom roka za koji je zasnovan, a da je ona zloupotrebom položaja zasnovala radni odnos na neodređeno vreme, izbegavši da upozori upravni odbor na nemogućnost zaključenja takvog ugovora o radu. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da je nezakonito takvo otkazno rešenje na osnovu čega su usvojili tužbeni zahtev za njegov poništaj.

Kako ugovor o radu između tužilje kao zaposlenog i tuženog kao poslodavca, preko njegovog upravnog odbora, nije vezan za trajanje mandata tužilje kao imenovanog direktora tuženog, već je njime zasnovan radni odnos na neodređeno vreme, nije bilo mesta primeni odredbe člana 175. tačka 1. Zakona o radu, kao osnova za donošenje rešenja o prestanku radnog odnosa i otkaza ugovora o radu. U obrazloženju otkaznog rešenja tuženi poslodavac se pozvao i na sumnju u zloupotrebu ovlašćenja i položaja tužilje kao direktora tuženog kod zaključenja osporenog ugovora o radu i na njen propust da upravni odbor tuženog kao drugog ugovarača u ime poslodavca upozori na nemogućnost zaključenja ugovora o radu radi zasnivanja radnog odnosa na neodređeno vreme. Ovakvi navodi i okolnosti koje su do njih dovele, mogli su eventualno biti razlog za otkazivanje ugovora o radu zaposlenom, konkretno ovde tužilji, zbog skrivljene povrede radne obaveze odnosno akta radne nediscipline iz člana 179. tačka 2. i 3. Zakona o radu, ali tuženi poslodavac takvo otkazno rešenje nikada nije doneo. Umesto da tužilju posle razrešenja dužnosti direktora rasporedi kod sebe na druge odgovarajuće poslove ili to učini raspoređivanjem na rad kod drugog poslodavca u skladu sa zakonom predviđenim uslovima, na osnovu važećeg ugovora o radu (što je učinio tek po nalogu inspektora rada), doneo je rešenje o otkazu zasnovano na nezakonitim i nepostojećim razlozima, a postojeći ugovor o radu osporio je naknadno u parnici po tužbi koju je tužilja podnela radi zaštite svog prava na rad, protivtužbom za utvrđenje ništavosti odredbe ugovora o radu koja se odnosi na trajanje radnog odnosa tužilje.

Odredbom člana 124. stav 2. Zakona o socijalnoj zaštiti, određeno je da mandat direktora Centra za socijalni rad traje četiri godine, ali i predviđeno da isto lice može biti ponovo imenovano za direktora. Taj zakon kao poseban propis ne sadrži druge odrede kojima je regulisan radno pravni status direktora te ustanove, već upućuje na primenu zakona o radu kao opšteg propisa. Međutim, odredbama člana 48. Zakona o radu nije isključena mogućnost da direktor sa upravnim odborom ustanove na čiju poslovodnu funkciju je imenovan zaključi ugovor o radu na neodređeno vreme. Ugovor o radu na neodređeno vreme, zaključen je između stranaka kao zaposlenog i poslodavca, saglasnošću njihovih slobodno izraženih volja.

Odredbama člana 11. Zakona o radu, propisana je mogućnost da se u postupku pred nadležnim sudom zahteva utvrđenje ništavosti odredaba ugovora o radu. Jezičkim i sistematskim tumačenjem ovih odredaba može se zaključiti da je odredba navedenog zakonskog člana u funkciji zaštite prava zaposlenog u slučaju da su pojedinim odredbama ugovora o radu utvrđeni nepovoljniji uslovi rada za zaposlenog od onih utvrđenih zakonom i opštim aktom odnosno ako su odredbe tog ugovora zasnovane na netačnom obaveštenju od strane poslodavca o pojedinim pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenog što ih čini ništavim po izričitom tekstu odredbe člana 9. stav 2. u vezi člana 8. i 10. Zakona o radu.

Vrhovni kasacioni sud prihvata pravno shvatanje nižestepenih sudova o neosnovanosti protivtužbenog zahteva tuženog, koje se ne dovodi u sumnju njegovim navodima u reviziji, te pozivanjem na odredbu člana 109. Zakona o obligacionim odnosima i opšte odredbe tog zakona o ništavosti ugovora. Neko ko je stvorio razlog ništavosti ne može se kasnije pozivati na nepunovažnost odredbe ugovora i tražiti njeno poništenje i otklanjanje nastalih pravnih posledica te odredbe i zaključenog ugovora. Kako se radi o ugovoru o radu zaključenom na neodređeno vreme na osnovu saglasnosti volja oba ugovorača, konkretno i upravnog odbora tuženog kao nadležnog organa poslodavca i tužilje u svojstvu imenovanog direktora kao zaposlenog, suprotno zaključivanje i poništenje bitne odredbe ugovora dovelo bi do povrede prava na rad kao zajemčenog ljudskog prava u smislu člana 60. Ustava Republike Srbije, a udovoljenje zahtevu protivtužbe tuženog poslodavca značilo bi pogodavanje zloupotrebi prava poslodavca na štetu ostvarivanja prava zaposlenog. Bez obzira što je odlukom osnivača tuženog tužilja imenovana na mandatnu funkciju direktora kao organa poslovođenja tuženog tužilja ima radnopravni položaj zaposlenog kod tuženog i po tom osnovu uživa pravo na sudsku zaštitu svojih prava iz radnog odnosa zasnovanog na neodređeno vreme (koji je prethodno imala kod ranijeg poslodavca).

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Ljubica Milutinović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić