.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 610/2015
18.11.2015. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Milomira Nikolića, predsednika veća, Slađane Nakić - Momirović i Marine Govedarice, članova veća, u parnici tužilje E.B., iz Z., čiji je punomoćnik V.A., advokat iz Z., protiv tuženog A.- d. DOO iz Z., čiji je punomoćnik J.M., advokat iz Z., radi poništaja otkaza ugovora o radu, utvrđenja radnog odnosa na neodređeno vreme i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1329/14 od 20.10.2014. godine, u sednici održanoj 18.11.2015. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE, kao neosnovana revizija tuženog, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1329/14 od 20.10.2014. godine.
ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu P1 189/13 od 12.03.2014. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je traženo da se poništi rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu od 24.05.2013. godine, da se utvrdi da je radni odnos tužilje iz radnog odnosa na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme, da se tuženi obaveže da tužilju vrati na rad i rasporedi je na radno mesto prodavca, prodaja repromaterijala za poljoprivredu, u maloprodajnom objektu u M., kao neosnovan. Stavom drugim izreke, tužilja je obavezana da tuženom naknadi troškove spora u iznosu od 99.200,00 dinara.
Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1329/14 od 20.10.2014. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojena žalba tužilje i preinačena je prvostepena presuda tako što je poništeno kao nezakonito rešenje o otkazu ugovora o radu od 24.05.2013. godine, utvrđeno je da je radni odnos tužilje kod tuženog postao radni odnos na neodređeno vreme i tuženi je obavezan da tužilju vrati na rad, dok je u preostalom delu žalba tužilje odbijena, a prvostepena presuda je potvrđena za odbijajući deo tužbenog zahteva koji se odnosi na raspoređivanje na radno mesto prodavca, prodaja repromaterijala za poljoprivredu u maloprodajnom objektu u M.. Stavom drugim izreke, preinačena je odluka o troškovima, tako što je tuženi obavezan da tužilji naknadi troškove postupka u iznosu od 106.500,00 dinara. Stavom trećim izreke tuženi je obavezan da tužilji naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 33.000,00 dinara.
Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br.72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a navodima revizije se ne ukazuje na drugu bitnu povredu odredaba parničnog postupka, koja je zakonom predviđena kao razlog za izjavljivanje revizije.
Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilja je sa tuženim, kao poslodavcem, sukcesivno zaključila četiri ugovora o radu na određeno vreme, na radnom mestu prodavca u maloprodajnom objektu u poljoprivrednoj apoteci u M., i to prvi ugovor na period od 02.04.2012. godine do 01.07.2012. godine, drugi ugovor od 02.07.2012. godine do 01.10.2012. godine, treći ugovor od 02.10.2012. godine do 02.01.2013. godine i četvrti ugovor od 03.01.2013. godine do 15.05.2013. godine. Tužilja je u maloprodajnom objektu u poljoprivrednoj apoteci u M. radila kao jedini prodavac. U periodu od 30.04.2013. godine do 14.05.2013. godine, tužilja je bila na bolovanju, a tuženom se obratila 13.05.2013. godine pisanim putem, sa zahtevom da joj se odobri korišćenje godišnjeg odmora. Tužilja je 16.05.2013. godine otišla na posao kada joj je neposredni rukovodilac telefonom rekao da ide kući, jer tuženi otvara drugu prodavnicu, te da će joj naknadno javiti kada će raditi inventar. Dana 21.05.2013. godine tužilju je pozvao neposredni rukovodilac da dođe u prodavnicu, radi inventara, kada je tužilja vratila ključeve od prodavnice i tad joj je uručeno rešenje o korišćenju godišenjeg odmora u periodu od 16.05.2013. godine do 24.05.2013. godine. Tuženi je dana 24.05.2013. godine doneo rešenje o otkazu ugovora o radu tužilji, prema kojem tužilji prestaje radni odnos istekom ugovora o radu i to 24.05.2013. godine.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev da utvrdi da je radni odnos na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme, kao i da poništi rešenje o otkazu ugovora o radu, nalazeći da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni zakonski uslovi iz člana 37. stav 4. Zakona o radu, jer nakon isteka roka za koji je zasnovan poslednji ugovor o radu – 15.05.2013. godine, tužilja nije radila, već je od 16.05.2013. godine bila na korišćenju godišnjeg odmora. Kako je odbijen zahtev za poništaj rešenja o otkazu odbijen je i deo tužbenog zahteva koji se odnosi na vraćanje na rad i raspoređivanje tužilje na određeno radno mesto.
Apelacioni sud u Beogradu je preinačio navedenu prvostepenu presudu, osim u delu koji se odnosi na raspoređivanje na određeno radno mesto, u kom delu je prvostepena presuda potvrđena, i to tako što je poništio rešenje o otkazu od 24.05.2013. godine i utvrdio da je radni odnos tužilje na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog, jer je od datuma zaključenja prvog ugovora o radu na određeno vreme (02.04.2012. godine), pa do isteka poslednjeg ugovora o radu (15.05.2013. godine) prošlo više od 12 meseci.
Shodno odredbi člana 37. stav 1. radni odnos se zasniva na vreme čije je trajanje unapred određeno, s tim što tako zasnovan radni odnos neprekidno ili sa prekidima ne može trajati duže od 12 meseci. Prema stavu 4. istog člana, ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme.
Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud utvrdio da je u konkretnom slučaju radni odnos tužilje prerastao u radni odnos na neodređeno vreme, shodno odredbi člana 37. stav 4. Zakona o radu. Pri tome, pravilno je drugostepeni sud ocenio da nije od uticaja činjenica da tužilja posle isteka poslednjeg ugovora o radu nije radila najmanje pet radnih dana, jer je istek roka, odnosno perioda od 12 meseci, koji je zakonom predviđen kao najduži period rada na određeno vreme, nastupio pre isteka poslednjeg ugovora. Imajući u vidu navedeno, te da je tužilja sve ugovore sukcesivno zaključivala sa tuženim za obavljanje istih poslova, svi ugovori se posmatraju kao jedan, kod istog poslodavca, bez prekida i rok od pet dana se računa od isteka 12 meseci rada, što znači da je uslov za preobražaj radnog odnosa iz određenog na neodređeno radno vreme nastupio pre 15.05.2013. godine kada je istekao poslednji ugovor o radu koji je tužilja zaključila sa tuženim. Imajući u vidu navedeno, ovaj sud nalazi da se navodima revizije neosnovano ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.
Iz iznetih razloga, pravilna je i odluka drugostepenog suda kojim je poništeno rešenje o otkazu i u smislu odredbe člana 191. stav 1. Zakona o radu i tužilja vraćena na rad kod tuženog.
Na osnovu iznetog, odlučeno je kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.
Kako je revizija odbijena kao neosnovana, tuženi nema pravo na naknadu troškova žalbenog postupka u smislu odredbi člana 153. stav 1. ZPP, zbog čega je na osnovu člana 165. stav 1. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke presude.
Predsednik veća–sudija
Milomir Nikolić,s.r.
