U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Dragane Marinković, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Predrag Popović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo odbrane, VP ..., koju zastupa Vojno pravobranilaštvo Republike Srbije, radi sprečavanja zlostavljanja na radu, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1673/18 od 31.07.2018. godine, u sednici održanoj dana 20.02.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1673/18 od 31.07.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Kruševcu P1 7/17 od 21.12.2017. godine, stavom prvim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je pretrpio zlostavljanje na radu kod tužene u periodu od 01.07.2012. godine do 22.11.2013. godine, od strane drugog zaposlenog BB na način bliže opisan ovim stavom izreke i da se zabrani dalje vršenje zlostavljanja, odnosno ponavljanje zlostavljanja. Stavom drugim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se naloži tuženoj da radi uklanjanja posledice zlostavljanja izvrši sledeće radnje: da izvrši reviziju i utvrdi da li je na zakonit i objektivan način realizovan postupak ocenjivanja tužioca na taj način što će angažovati neutralnu komisiju pri Vojsci Srbije iz VP .. Beograd. Stavom trećim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženu da mu na ime naknade štete usled pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda isplati iznos od 300.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate. Stavom četvrtim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1673/18 od 31.07.2018.godine delimično je usvojena žalba tužioca i preinačena prvostepena presuda u delu stava prvog izreke, trećeg i četvrtog stava izreke, tako da se utvrđuje da je tužilac u periodu od 01.07.2012. godine do 22.11.2013. godine pretrpeo zlostavljanje na radu i to tako što mu je drugi zaposleni BB izdavao radne zadatke sa veoma kratkim i isteklim rokom za realizaciju, izdavao radne zadatke radi angažovanja tužioca za vreme bolovanja, izdavao radne zadatke radi angažovanja tužioca na radnom mestu za vreme korišćenja godišnjeg odmora, kao i slobodnih dana i izložio službenu ocenu tužioca na javni uvid, te se zabranjuje dalje vršenje zlostavljanja, odnosno ponavljanje zlostavljanja, s tim što je tužena dužna da obezbedi izvršenje navedene zabrane; obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade štete usled pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda isplati iznos od 100.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, a za razliku od dosuđenog iznosa do potraživanog, za iznos od 200.000,00 dinara, tužbeni zahtev za naknadu štete je odbijen. Preinačena je i odluka o troškovima postupka, tako da je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 287.350,00 dinara. U preostalom je žalba odbijena i prvostepena presuda je potvrđena u delu stava prvog izreke, kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je tužilac pretrpeo zlostavljanje na radu kod tužene u periodu od 01.07.2012. godine do 22.11.2013. godine, od strane drugog zaposlenog BB, na taj način što je tužiocu konstantno izdavao zadatke koji su ispod nivoa znanja i kvalifikacije, odnosno zloupotrebom ovlašćenja davao radne zadatke koji nisu u vezi sa poslovima na kojima je tužilac zaposlen, pristrasno i nepravilno ocenio tužioca službenom ocenom i u stavu drugom izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavila tužena, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pravnosnažnu presudu drugostepenog suda, u granicama pobijanja revizijom tužene, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 87/18) i našao da revizija nije osnovana.

Drugostepena presuda nije zahvaćena bitnim povredama odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Prema članu 407. stav 1. istog zakona, bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP na koju revizija ukazuje, ne predstavlja razlog zbog kojeg se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tužene na poslovima referent u grupi za logistiku VP ... do 28.03.2014. godine kada je prekomandovan u drugu jedinicu. U periodu od 11.06.2012.godine do 28.03.2014. godine major BB kao Načelnik grupe za logistiku S-4 VP ... bio je neposredno nadređeni tužiocu. Tužilac je 09.12.2013. godine Vojnoj pošti ... podneo zahtev za zaštitu od zlostavljanja na radu, po kojoj je sproveden postupak posredovanja, okončan odlukom od 21.03.2014. godine. Tom odlukom obustavljen je postupak posredovanja između kapetana AA na dužnosti referenta i majora BB na dužnosti načelnika grupe za logistiku, uz ocenu da dalji postupak nije opravdan. U obrazloženju odluke je navedeno da su stranke u sporu postigle sporazum u delu zahteva za zaštitu od zlostavljanja koji se odnosi na regulisanje prava na zarađene i slobodne sate na ime ostvarenog prekovremenog rada, da je licu koje smatra da je izloženo zlostavljanju rešenjem utvrđeno i priznato pravo na preraspodelu radnog vremena, a da se ostalo ponašanje i aktivnosti poslodavca ne smatraju zlostavljanjem i da nije postignut sporazum između stranaka u sporu o delu zahteva koji se odnosi na pozivanje lica koje smatra je izloženo zlostavljanju, usmeno ili putem SMS poruka, da radi obavljanja službenih zadataka dođe na posao iako se nalazi na godišnjem odmoru ili bolovanju i u drugim opisanim situacijama. Tužilac je 03.04.2014.godine podneo tužbu radi zaštite od zlostavljanja na radu.

U sudskom postupku pokrenutom u skladu sa članom 29. stav 2. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu („Službeni glasnik RS“ broj 36/10), utvrđeno je da su u spornom periodu međusobni odnosi između tužioca i načelnika BB bili poremećeni. Razlog tome stoji do službene ocene tužioca od strane majora BB koja je bila istaknuta na elektronskoj oglasnoj tabli tužene koja se koristi za službenu komunikaciju i razmenu podataka između načelnika više organizacionih celina, čime je učinjena dostupnom određenom krugu lica u jednom periodu, te utvrđenih činjenica da je načelnik BB prema tužiocu postupao na način slanja SMS poruka upravljenih na izvršenje radnih zadataka za vreme trajanja tužiočeve privremene nesposobnosti za rad (bolovanja), korišćenja godišnjeg odmora, slobodnih i neradnih dana, te davanja radnih zadataka i poslova sa neprimereno kratkim ili isteklim rokom za realizaciju. Duževremenski izložen takvom odnosu, tužilac je opravdano potražio medicinsku pomoć zbog narušenog psihičkog stanja u vidu anksiozno subdepresivnog reagovanja neurotskog nivoa. Veštačenjem od strane veštaka neuropsihijatra utvrđeno je da je zbog preduzetih radnji prema tužiocu u trajanju dužem od godinu dana došlo do iscrpljenja rezervnih mentalnih kapaciteta tužioca, zbog čega se u decembru 2013. godine obratio za stručnu pomoć koja mu je pružena tokom psihijatrijskog lečenja ambulantno i u uslovima dnevne bolnice.

Kod iznetog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da opisane radnje ne predstavljaju zlostavljanje na radu, već omogućavanje pravilnog i zakonitog rada Vojne pošte i poštovanja radne discipline.

Drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud izveo pogrešan zaključak, u pogledu utvrđenih činjenica o davanju zadataka tužiocu sa kratkim rokom i isteklim rokom za realizaciju, pozivanju tužioca za vreme bolovanja, godišnjeg odmora ili slobodnih dana radi vršenja poslova, slanjem SMS poruka tokom dužeg vremenskog perioda, kao i isticanja negativne službene ocene na oglasnoj tabli tužene u elektronskoj verziji. Navedeno se, prema shvatanju drugostepenog suda, nikako ne može podvesti pod radnje u cilju omogućavanja pravilnog i zakonitog rada vojne pošte i poštovanja radne discipline, bez obzira u kojoj formi su slate SMS poruke tužiocu – da li u formi naredbe ili konstatacije. Drugostepeni sud je razložno zaključio da pozivanje tužioca u dužem vremenskom periodu kada se nalazi na godišnjem odmoru, koristi slobodne dane, a pogotovu kada se nalazi na bolovanju, da dođe na posao i obavlja radne zadatke, predstavlja radnju zlostavljanje na radu, kao i davanje radnih zadataka sa kratkim ili već isteklim rokom za izvršenje i čin javne objave date ocene o radu. Cenjeno je da u prilog tome govore veštačenjem utvrđene činjenice da je kod tužioca došlo do poremećaja duševne ravnoteže u vidu anksiozno subdepresivnog reagovanja neurotskog nivoa, koji je u uzročno-posledičnoj vezi sa opisanim radnjama koje imaju karakteristiku zlostavljanja na radu. Prema shvatanju drugostepenog suda, navedene radnje predstavljaju zlostavljanje na radu u smislu člana 6. stav.1 Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu, pa je u tom delu osnovan zahtev za utvrđenje da je tužilac pretrpeo zlostavljanje i zahtev za zabranu daljeg vršenja, odnosno ponavljanja zlostavljanja, zasnovan na članu 30. tačka 1) i tačka 2) navedenog zakona.

Imajući u vidu da je odgovarajućim medicinskim veštačenjem utvrđeno da opisani poremećaj duševne ravnoteže tužioca stoji u uzročno posledičnoj vezi sa odnosom i ponašanjem prema tužiocu na radu, kao i da je tužilac ponašanje pretpostavljenog doživeo kao atak na čast i ugled, drugostepeni sud je zaključio da tužiocu pripada naknada nematerijalne štete. Za jedinstveno trpljenu nematerijalnu štetu u vidu duševnih bolova, tužiocu je dosuđena adekvatna naknada. Osnovom člana 30. stav 1. tačka 4. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu, u skladu sa kriterijumima propisanim članom 200 Zakona o obligacionim odnosima, drugostepeni sud je obavezao tuženu da tužiocu isplati naknadu nematerijalne štete u primerenom iznosu od 100.000,00 dinara, vodeći pritom računa da dosuđena naknada ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom, kao i o tome da se dosuđenom iznosom tužiocu pruži odgovarajuća satisfakcija, shodno članu 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud materijalno pravo primenio. Revizija se neosnovano osporava pravilnost primene materijalnog prava.

Zaposleni u vojsci imaju pravo na sudsku zaštitu od zlostavljanja na radu. Zabrana bilo kojeg vida zlostavljanja na radu i u vezi sa radom propisana je u članu 5. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu („Službeni glasnik RS“ broj 36/10), a u članu 8. propisana je dužnost poslodavca da zaposlenog štiti od zlostavljanja, u skladu sa ovim zakonom. Iz sadržine odluke donete u postupku posredovanja između tužioca i pretpostavljenog, sledi da pokretanje tog postupka od strane tužioca nije bilo neopravdano. Izvesne nepravilnosti u odnosu na tužioca su otklonjene putem tog postupka. O pitanjima o kojima posredovanje nije uspelo, raspravljano je u sudskom postupku, s rezultatom da se delom spornog zahtev pokazao osnovanim. I to, u pogledu višebrojnih radnji pretpostavljenog kojima je vršen atak na tužiočev duševni mir i spokojstvo u korišćenju slobodnog vremena i bolovanja, slanjem poruka o zadacima i poslovima kojima je kod tužioca izazivan osećaj nespokojstva i omalovažavanja, kao i objavom nepovoljne ocene tužiočevog rada, te odnosom kod davanja zadataka i rokova, što je izvan sumnje predstavljalo svojevrsan pritisak na tužioca kao zaposlenog, čiji je lični i profesionalni ugled i integritet bio narušen, u meri da je imao potrebu i za stručnom medicinskom pomoći. Tužilac kao zaposleni izložen takvom odnosu pretpostavljenog, uživa pravo na zaštitu.

Na drugačiji zaključak ne utiče činjenica da su i drugi zaposleni dobijali SMS poruke u cilju blagovremenog obavljanja radnih zadataka. Slanje takvih poruka je prihvatljivo u danima kada je zaposleni na radu, ali ne i kao praksa kojoj pretpostavljeni pribegava u vreme kad tužilac nije na radu. Bez uticaja ostaju i navodi revizije da profesionalno vojno lice, kao što je tužilac, mora da shvati da u profesionalnoj vojnoj službi nema odbijanja naređenja i neizvršavanja zadataka, imajući u vidu da to nije stavljeno na teret tužiocu u ovom postupku, niti je dokazano u smislu člana 31. navedenog zakona. Nema mesta ni shvatanju da se odlukom drugostepenog suda donetom u primeni Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu, ugrožavaju osnovni postulati vojne organizacije, ugrožava funkcionisanje Vojske Srbije i stvara praksa da svaki potčinjeni u Vojsci Srbije, ukoliko smatra da mu je izdato naređenje nezakonito, ima pravo da podnese tužbu i traži utvrđivanje zlostavljanja na radu, mimo propisanog Pravilima službe u Vojsci Srbije kojima je regulisano kako se u tom slučaju postupa i obaveštava nadležna komanda.

Pravo na zaštitu od zlostavljanja na radu ostvaruju pod uslovima propisanim posebnim zakonom, Zakonom o sprečavanju zlostavljanja na radu. Tim zakonom je definisan pojam zlostavljanja na radu, tako da se ono ne svodi na jedan akt, već na ponavljanje ponašanja sa karakteristikama ugrožavanja lica na radu ili u vezi sa radom. Naime, prema odredbi člana 6. stav 1. navedenog zakona, zlostavljanje, u smislu ovog zakona, jeste svako aktivno ili pasivno ponašanje prema zaposlenom ili grupi zaposlenih kod poslodavca koje se ponavlja, a koje za cilj ima ili predstavlja povredu dostojanstva, ugleda, ličnog i profesionalnog integriteta, zdravlja, položaja zaposlenih i koji izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje, pogoršava uslove rada ili dovodi do toga se zaposleni izoluje ili navede da na sopstvenu ilicijativu raskine radni odnos ili otkaže ugovor o radu ili drugi ugovor. Samo u sticaju navedenih karakteristika određenog ponašanja koje se ponavlja prema zaposlenom, nastaje osnov za traženje zaštite, pod uslovima koji su propisani ovim posebnim zakonom, čijom se primenom ne derogira primena propisa i pravila službe kojima podležu zaposleni u vojsci.

Revizija nije osnovana ni u navodu o previsoko dosuđenoj novčanoj naknadi nematerijalne štete, iz razloga koji su izneti vezano za primenjene kriterijume iz člana 200. stav 2. ZOO.

Prema ishodu spora, pravilno je odlučeno i o troškovima postupka.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužene nije osnovana i primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić