.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 615/2020
08.07.2020. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Gordane Komnenić, članova veća, u pravnoj stavri tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Miodrag Todorović, advokat iz ..., protiv tuženog Rudnika olova i cinka „Veliki Majdan“ DOO iz Ljubovije, čiji je punomoćnik Aleksandar Petrović, advokat iz ..., odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3885/19 od 18.12.2019. godine, u sednici veća održanoj 08.07.2020. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3885/19 od 18.12.2019. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Loznici, Sudska jedinica u Ljuboviji, P1 3/19 od 27.05.2019. godine, stavom prvim izreke usvojen je tužbeni zahtev pa je utvrđeno da su ništavi ugovori o radu, bliže određeni ovim stavom izreke, a koje je tužilac zaključio sa tuženim, pa je utvrđeno da je tužilac, stupanjem na rad kod tuženog 07.06.2011. godine zasnovao radni odnos na neodređeno vreme. Stavom drugim izreke poništeno je rešenje direktora tuženog od 03.12.2012. godine, o prestanku radnog odnosa na određeno vreme tužiocu, a tuženi je obavezan da ga vrati na rad na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 232.500,00 dinara sa zakonskom kamatom od izvršnosti presude do isplate, dok je preko dosuđenog a do tražnog iznosa od 257.500,00 dinara zahtev tužioca odbijen. Stavom četvrtim izreke odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova parničnog postupka od 562.500,00 dinara sa pripadajućom kamatom.
Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3885/19 od 18.12.2019. godine, stavom prvim izreke preinačena je prvostepena presuda u usvajajućem delu, tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da su ništavi ugovori o radu (bliže određeni ovim stavom izreke), koje je zaključio sa tuženim, da je stupanjem na rad kod tuženog 07.06.2011. godine zasnovao radni odnos na neodređeno vreme, kao i da se poništi rešenje direktora tuženog od 03.12.2012. godine, o prestanku radnog odnosa na određeno vreme tužiocu, te da se tuženi obaveže da ga vrati na rad na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi. Stavom drugim izreke, preinačeno je i rešenje o troškovima parničnog postupka, tako što je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova od 232.500,00 dinara sa pripadajućom kamatom, a obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka od 217.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke žalba tuženog je odbijena i potvrđena prvostepena presuda u ostalom delu odluke o zahtevu tuženog za naknadu troškova postupka, dok je stavom četvrtim izreke tužilac obavezan da tuženom naknadi troškove žalbenog postupka od 33.000,00 dinara.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Sl.glasnik RS“ br.72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog Zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.
Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovna pobijana odluka, tužilac je u spornom periodu bio državljanin …, a od … 2012. godine je primljen u državljanstvo Republike Srbije, na osnovu rešenja MUP RS od 25.09.2012. godine. Rešenjima Nacionalne službe za zapošljavanje, Filijale u Loznici, od 09.06., 13.09 i 14.12.2011. godine, kao i rešenjima od 06.03., 12.06. i 12.09.2012. godine, izdata su odobrenja za zasnivanje radnog odnosa – radne dozvole poslodavcu, ovde tuženom, za zasnivanje radnog odnosa sa tužiocem, tada državljaninom …, za period važenja odobrenja za boravak, odnosno za period: od 06.06. do 05.09.2011. godine i od 06.09. do 05.12.2011. godine, za period od 06.12.2011. do 05.03.2012. godine, od 06.03. do 05.06.2012. godine, od 06.06. do 05.09.2012. godine i od 05.09. do 03.12.2012.godine. Na osnovu ovih rešenja, tužilac je u periodu od 06.06. do 05.09.2011. godine, sa tuženim zaključio dva ugovora o radu na određeno vreme, i to prvi 07.06.2011. godine u trajanju od mesec dana i drugi 05.07.2011. godine u trajanju od dva meseca. Na osnovu ostalih rešenja NSZ, Flilijale u Loznici, tužilac je sa tuženim zaključio po jedan ugovor o radu na određeno vreme u trajanju od po tri meseca, a svi su bili u okviru utvrđenih perioda važenja odobrenja za boravak. Po isteku ugovora o radu koji su stranke zaključile 04.09.2012. godine na period od tri meseca, direktor tuženog je 03.12.2012.godine doneo rešenje o prestanku radnog odnosa tužiocu sa 04.12.2012. godine, zbog isteka roka na koji je ugovor zaključen. Po svim ugovorima o radu tužilac je obavljao istu vrstu poslova - … sa II stepenom stručne spreme, a ugovori su zaključivani zbog povećanog obima posla kod tuženog. Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužiocu nije izdato odobrenje, odnosno rešenje o privremenom boravku u Republici Srbiji, od strane MUP RS kao nadležnog organa.
Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i utvrdio da su ugovori o radu koji su zaključeni između parničnih stranaka – zaključeni suprotno odredbi člana 32. stav 1. Zakona o radu, jer nisu zaključeni pre stupanja tužioca na rad, na osnovu čega zaključuje da je tužilac 07.06.2011. godine, kada je sa tuženim zaključio prvi pravno nevažeći ugovor, stupanjem na rad navedenog datuma, zapravo zasnovao faktički radni odnos, odnosno radni odnos na neodređeno vreme u smislu člana 32. stav 2. Zakona o radu, na osnovu čega nalazi da je bez pravnog dejstva i rešenje direktora tuženog od 03.12.2012.godine o prestanku radnog odnosa tužiocu.
Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijanom odlukom pravilnom primenom materijalnog prava preinačena prvostepena presuda i tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.
Naime, prema odredbi člana 29. Zakona o radu (“Sl.glasnik RS” br. 24/05, … 54/09, koji je bio na snazi u spornom periodu), strani državljanin ili lice bez državljanstva može da zasnuje radni odnos pod uslovima utvrđenim ovim i posebnim zakonom. Posebni zakon koji reguliše radni odnos stranih državljana je Zakon o uslovima za zasnivanje radnog odnosa sa stranim državljanima (“Sl.list SFRJ” br.11/78, … 42/92, “Sl. list SRJ” br.24/94 i 28/96 i “Sl. glasnik RS” br. 101/05, koji je u spornom periodu bio na snazi), koji pored uslova predviđenih Zakonom o radu utvrđuje i posebne uslove koje strani državljanin kumultivno mora ispuniti da bi zasnovao radni odnos sa poslodavcem u Republici Srbiji. Odredbom člana 2. stav 1. ovog Zakona određeno je da strani državljanin može zasnovati radni odnos ako ima odobrenje za stalno nastanjenje, odnosno za privremeni boravak u Republici Srbiji i ako dobije odobrenje za zasnivanje radnog odnosa, pri čemu se, prema članu 5. stav 3. Zakona, odobrenje za zasnivanje radnog odnosa daje za period koji ne može biti duži od perioda važenja odobrenja za boravak, a koje (odobrenje) daje republička, odnosno pokrajinska organizacija nadležna za poslove zapošljavanja, primenom stava 1. istog člana..
Boravak stranih državljana u Republici Srbiji, u skladu sa odredbom člana 24. Zakona o strancima (“Sl.glasnik RS” br. 27/08), podrazumeva boravak do 90 dana, privremeni boravak i stalno nastanjenje. Boravkom do 90 dana smatra se boravak stranaca bez vize ili na osnovu vize, ukoliko ovim zakonom ili međunarodnim ugovorom nije drugačije određeno (član 25. Zakona). Stranac kome za ulazak u Republiku Srbiju nije potrebna viza ili putna isprava može u njoj da boravi najviše 90 dana, u periodu od šest meseci računajući od dana prvog ulaska (član 12. stav 3. ovog Zakona), dok primenom člana 19. stav 3. Zakona, stranac koji namerava da boravi u Republici Srbiji duže od 90 dana, dužan je da pribavi vizu iz stava 1. ovog člana, što podrazumeva odobrenje za ulazak i privremeni boravak u Republici Srbiji, ili da tokom boravka u Republici Srbiji od nadležnog organa pribavi odobrenje za privremeni boravak. Privremeni boravak može da se odobri strancu koji namerava da boravi u Republici Srbiji duže od 90 dana, između ostalog i zbog rada, odnosno zapošljavanja (član 26. stav 1. tačka 1.), pri čemu onaj ko već boravi u Republici Srbiji po drugom osnovu zahtev za privremeni boravak podnosi nadležnom organu (član 27. stav 1. istog Zakona).
Pravilna primena navedenih zakonskih odredaba podrazumeva da strani državljanin koji dolazi iz države za koji nije određen vizni režim, odnosno za čije državljane nije neophodna viza za ulazak i boravak u Republici Srbiji, gde spadaju i državljani Federacije Bosne i Hercegovine, može boraviti u Srbiji do 90 dana od ulaska u zemlju bez posebnog odobrenja nadležnog organa, ali za boravak duži od 90 dana mora pribaviti rešenje o privremenom boravku. Strani državljanin može zasnovati radni odnos u Republici Srbiji, ali samo ako ispunjava i posebne uslove propisane Zakonom o uslovima za zasnivanje radnog odnosa sa stranim državljanima, što podrazumeva da je pribavio odobrenje za stalno nastanjenje ili za privremeni boravak u Republici Srbiji, ali i dobije odobrenje za zasnivanje radnog odnosa koje daje Nacionalna služba za zapošljavanje, kao organizacija nadležna za poslove zapošljavanja, i to za period koji ne može biti duži od perioda važenja odobrenja za boravak.
U konkretnom slučaju tužilac je po ulasku svakom u zemlju imao pravo na boravak u trajanju od 90 dana, pa je u skladu sa tim Nacionalna služba za zapošljavanje, na zahtev tuženog, davala odobrenje – radnu dozvolu poslodavcu za zasnivanje radnog odnosa sa tužiocem, a sporni ugovori o radu su zaključivani na određeno vreme i to u okviru perioda od 90 dana, odnosno perioda važenja odobrenja za boravak. To znači da su pobijani ugovori o radu zaključeni na zakonom propisani način, odnosno nakon što su ispunjeni uslovi za zasnivanje radnog odnosa sa tužiocem, kao stranim državljaninom u tom periodu i u vremnskom trajanju u skladu sa odobrenjem za boravak tužioca u Republici Srbiji.
Strani državljanin može da zasnuje radni odnos u Republici Srbiji, ali pored uslova predviđenih Zakonom o radu, mora da ispunjava i posebne uslove predviđene Zakonom o uslovima za zasnivanje radnog odnosa sa stranim državljanima, odnosno prethodno mora pribaviti odobrenje za stalno nastanjenje ili za privremeni boravak u Republici Srbiji kao i odobrenje za zasnivanje radnog odnosa. Imajući ovo u vidu, kao i da tužilac do donošenja rešenja o prijemu u državljanstvo Republike Srbije, 07.12.2012. godine, nije podnosio zahtev, niti je pribavio odobrenje nadležnog organa za privremeni boravak, što podrazumeva boravak duži od 90 dana, to ne ispunjava uslov iz člana 2. stav 1. Zakona o uslovima za zasnivanje radnog odnosa sa stranim državljanima, pa time nije ni mogao zasnovati ni radni odnos sa tuženim na neodređeno vreme. Pri tom, zbog izostanka ispunjenosti ovog posebnog uslova, nema mesta ni utvrđenju da je tužilac radni odnos kod tuženog zasnovao na neodređeno vreme, u skladu sa odredbom člana 32. stav 2. Zakona o radu, posebno imajući u vidu i da je tuženi, kao poslodavac, sa tužiocem zaključio pobijane ugovore o radu uz poštovanje i po ispunjenosti uslova propisanih Zakonom o radu ali i posebnim zakonom koji reguliše uslove za zasnivanje radnog odnosa sa stranim državljanima.
Na osnovu iznetog Vrhovni kasacioni sud nalazi da su za zaključenje pobijanih ugovora o radu na određeno vreme bili ispunjeni uslovi iz člana 2. stav 1. Zakona o uslovima za zasnivanje radnog odnosa sa stranim državljanima, što znači da ne postoje razlozi za njihov poništaj, što i tužbeni zahtev u tom delu čini neosnovanim.
Pravilno je direktor tuženog doneo i rešenje od 03.12.2012.godine, o prestanku radnog odnos tužiocu sa 04.12.2012. godine, u skladu sa odredbom člana 175. tačka 1. Zakona o radu, zbog isteka roka na koji je ugovor zaključen, pa suprotno navodima revizije ne postoje razlozi za njegov poništaj.
Predsednik veća – sudija
Vesna Popović,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
