Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Marine Milanović, Vesne Stanković, Dragane Boljević i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužilja AA iz ... i BB iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Nenad Zečević, advokat iz ..., protiv tuženog Univerziteta u Novom Sadu, Fakulteta tehničkih nauka iz Novog Sada, čiji je punomoćnik Sonja Hadži Borjanović, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužilja izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2336/23 od 14.09.2023. godine, u sednici održanoj 04.07.2024. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužilja izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2336/23 od 14.09.2023. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tužilja izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2336/23 od 14.09.2023. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1279/21 od 09.06.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje AA kojim je tražila da se obaveže tužena da joj na ime naknade troškova za ishranu u toku rada za period od 01.02.2018. godine do 01.02.2021. godine isplati iznos od 120.747,25 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose od dospelosti do isplate kao u sadržini tog stava i na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora ukupan iznos od 82.423,56 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose od dospelosti do isplate, kao u sadržini tog stava. Stavom drugim izreke, odbijen je, tužbeni zahtev tužilje BB kojim je tražila da se obaveže tužena da joj za period od 01.02.2018. godine do 01.02.2021. godine isplati na ime naknade troškova za ishranu u toku rada iznos od 117.768,00 dinara i na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora iznos od 82.423,56 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne novčane iznose od dospelosti do isplate, kao u sadržini tog stava. Stavom trećim izreke, tužilje su oslobođene obaveze plaćanja sudskih taksi. Stavom četvrtim izreke, obavezane su tužilje da tuženoj naknade troškove postupka u iznosu od 193.550,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude do konačne isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2336/23 od 14.09.2023. godine, žalbe parničnih stranaka su odbijene, pa je prvostepena presuda u delu odluke o tužbenim zahtevima tužilja i u delu odluke o troškovima parničnog postupka potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilje su blagovremeno izjavile reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, primenom člana 404. ZPP.

Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužilja kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“ br. 10/23) jer u konkretnom slučaju ne postoji potreba da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, za ujednačavanjem sudske prakse, niti novog tumačenja prava. Pravnosnažnom presudom, odlučeno je o tužbenom zahtevu radi isplate neisplaćene naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora sa pripadajućom kamatom, kojom je utvrđeno da tužbeni zahtev nije osnovan. Pobijana odluka je u skladu sa zaključkom usvojenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 05.07.2022. godine (da zaposleni kojima se plate isplaćuju u visini vrednosti minimalne zarade u javnim službama, kao korisnicima budžetskih sredstava, ostvaruju pravo na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora po osnovu rada, primenom koeficijenta za obračun i isplatu plata u kojem je sadržan dodatak na ime tih naknada i sastavni je deo koeficijenta za svakog zaposlenog). Razlozi na kojima su zasnovane odluke nižestepenih sudova u skladu su i sa pravnim shvatanjem izraženim u odlukama Vrhovnog suda sa tužbenim zahtevom i činjeničnim stanjem kao u ovoj pravnoj stvari o postojanju prava tužilaca na isplatu traženih naknada i nisu u suprotnosti sa tumačenjem materijalnog prava u pogledu primene odredaba Zakona o platama u državnim organima i javnim službama službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 86/19), koji kao lex specialis isključuje primenu opšte norme iz Zakona o radu.Shodno iznetom, Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužilje, kao izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. stav 1. ZPP, na osnovu čega je i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Naime, odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (tužba radi novčanog potraživanja) podneta je 31.03.2021. godine. Vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude za svaku tužilju (nisu jedinstveni suparničari) ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000,00 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora za svaku tužilju ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni sud našao da revizija tužilja nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković