Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1910/23 od 05.10.2023. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda, ispravljena rešenjem istog suda od 24.08.2023. godine, tako što su odbijeni tužbeni zahtevi – tužilje AA, kojim je tražila da se tužena obaveže da joj period od 01.05.2018. godine do 31.12.2019. godine, na ime neisplaćene naknade troškova za ishranu u toku rada isplati iznos od 40.399,11 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom obračunatom do dana 30.11.2022. godine u iznosu od 14.403,66 dinara, i zakonsku zateznu kamatu na iznos glavnice od 40.399,11 dinara, obračunatu od 01.12.2022. godine do isplate, kao i na ime neisplaćene naknade troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora isplati iznos od 31.521,28 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom obračunatom do dana 30.11.2022. godine u iznosu od 11.248,47 dinara, i zakonsku zateznu kamatu na iznos glavnice od 31.591,28 dinara, obračunatu od 01.12.2022. godine do isplate; - tužilje BB kojim je tražila da se obaveže tužena da joj za period od 01.05.2018. godine do 31.03.2021. godine, na ime neisplaćene naknade troškova za ishranu u toku rada isplati iznos od 108.690,37 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom obračunatom do dana 30.11.2022. godine u iznosu od 31.632,83 dinara i zakonsku zateznu kamatu na iznos glavnice od 108.690,37 dinara, obračunatu od 01.12.2022. godine do isplate, kao i na ime neisplaćene naknade troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.05.2018. godine do 31.03.2021. godine, isplati iznos od 82.264,02 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom obračunatom do dana 30.11.2022. godine u iznosu od 23.768,18 dinara i zakonsku zateznu kamatu na iznos glavnice od 82.264,02 dinara, obračunatu od 01.12.2022. godine do isplate. Stavom drugim izreke, obavezane su tužilje da tuženoj naknade troškove prvostepenog parničnog postupka od 9.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, obavezane su tužilje da tuženoj naknade troškove žalbenog postupka u iznosu od 48.117,60 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilje su blagovremeno izjavile reviziju, pobijajući je iz svih zakonom predviđenih razloga.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku, u smislu odredbe člana 408, u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja AA zasnovala je radni odnos sa tuženom 15.09.2006. godine, na neodređeno vreme, sa punim radnim vremenom, na radnom mestu ... radnika, a aneksom ugovora o radu zaključenog 31.08.2018. godine, raspoređena je na radno mesto ... sa 25% od punog radnog vremena i na radno mesto ... poslove sa 75% od punog radnog vremena sa koeficijentom za obračun plate od 8,62. Tužilja BB zasnovala je radni odnos sa tuženom 07.09.2015. godine, na radnom mestu ..., sa punim radnim vremenom i koeficijentom za obračun plate od 6,30. U utuženim periodima, tužena je obračunavala i isplaćivala platu tužiljama u visini minimalne zarade i nije posebno u obračunskim listama tužilje iskazivala naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, niti deo koeficijenta koji se odnosi na ove naknade. Visina potraživanja na ime naknade troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora i troškova za ishranu u toku rada, utvrđena je ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka za ekonomsko-finansijsku oblast, koji je dat u tri varijante, na osnovu najpovoljnijih kriterijuma u trenutno važećim posebnim kolektivnim ugovorima u Republici Srbiji za javna preduzeća, na osnovu PKU za srednje škole i na osnovu razlike koeficijenata pre i posle donošenja Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plate zaposlenih u javnim službama.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, zaključivši da u iznosu minimalne zarade, po definiciji iz člana 111. Zakona o radu, ne može da bude sadržana predmetna naknada troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Po mišljenju prvostepenog suda, u situaciji kada je tužena tužiljama u spornom periodu, isplaćivala platu u visini minimalne zarade proizlazi da u plati, koja je tužiljama isplaćivana, nije sadržana naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, pa je tužena dužna da te naknade isplati u iznosu utvrđenom veštačenjem, a prema parametrima iz Posebnog kolektivnog ugovora u Republici Srbiji.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, iz razloga što su u koeficijentu za obračun plate sadržane i naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, u skladu sa članom 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, kojim su regulisane plate i naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama, i koji je lex specialis u odnosu na Zakon o radu, i imajući u vidu i odredbe Posebnog Kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika.

Po oceni Vrhovnog suda, odluka drugostepenog suda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 187. stav 3. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS“, br. 88/2017... 129/2021), propisano je da se na utvrđivanje i obračun plata, naknada i dodataka zaposlenih u ustanovi primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama.

Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 86/19), propisuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 1. stav 1. tačka 3). Odredbom člana 3. stav 1. tog Zakona, propisano je da osnovicu za obračun i isplatu plata utvrđuje Vlada, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne skupštine Republike Srbije. Na osnovu odredbe člana 4. stav 1. istog Zakona, propisano je da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a stav 2. istog člana, propisuje da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Poseban Kolektivni ugovor za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, br. 21/15 i 92/20), u odredbi člana 20. propisuje elemente za utvrđivanje plate, tako da se plata utvrđuje na osnovu: osnovice za obračun plate, koeficijenta sa kojim se množi osnovica, dodataka na platu i obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plata u skladu sa zakonom (stav 1). Ukoliko je osnovna plata zaposlenog, koja je utvrđena na osnovu osnovice za obračun plata i koeficijenta iz propisa o koeficijentima za obračun i isplatu plata, za puno radno vreme i ostvareni standardni učinak, manja od minimalne zarade, osnovna plata zaposlenog utvrđena na gore opisani način, isplaćuje se u visini minimalne zarade (stav 2).

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 113/17), u odredbi člana 118. stav 1. propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to, između ostalog, za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način (tačka 5) i regres za korišćenje godišnjeg odmora (tačka 6), a prema stavu 2. istog člana, visina troškova iz stava 1. tačka 5. ovog člana mora biti izražena u novcu. Odredbe ovog Zakona primenjuju se i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drugačije određeno, na osnovu odredbe člana 2. stav 2. tog zakona.

Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 44/01... 58/14), koju je Vlada Republike Srbije donela na osnovu člana 8. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Odredbom člana 2. stav 1. tačka 2. navedene Uredbe, utvrđeni su koeficijenti za obračun isplata zaposlenih iz člana 1. ove Uredbe, koje se primenjuju na zaposlene u srednjem obrazovanju.

U konkretnom slučaju, tužilje su zaposlene u školi, pa se na utvrđivanje i obračun njihove plate, kao i naknada i dodataka po osnovu rada prema odredbi člana 187. stav 3. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama. Suprotno navodima revizije, supsidijarna primena Zakona o radu propisana je samo za slučaj kada posebnim zakonom položaj, prava, obaveze i odgovornostim zaposlenih nisu drugačije uređeni. Pošto poseban zakon – Zakon o platama u državnim organima i javnim službama propisuje da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, sledi da ta odredba posebnog Zakona isključuje primenu opšte norme iz Zakona o radu. Posebnim Kolektivnim ugovorom za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, br. 21/15 i 92/20, čije važenje je na osnovu Sporazuma produženo do 05.03.2022. godine), nije predviđeno pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora, a to pravo nije predviđao ni prethodno važeći Posebni Kolektivni ugovor („Službeni glasnik RS“, br. 12/2009). Dakle, kako na osnovu člana 4. stav 2. citiranog Zakon o platama u državnim organima i javnim službama kao lex specialis, proizlazi da su primanja po osnovu naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora sadržana u koeficijentu kao jednom od elemenata plate, to ne postoji pravni osnov za ostvarivanje predmetnog prava tužilja. Taj osnov ne postoji ni u opštem aktu. Stoga je pravilan zaključak drugostepenog suda da tužiljama ne pripada pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora pošto su te naknade sadržane u koeficijentu njihove plate, pa je stoga činjenica da im je u spornom periodu isplaćivana minimalna zarada na osnovu odredbe člana 20. stav 2. Posebnog Kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika (kao ona osnovna plata koja se isplaćuje u toj visini u situaciji kada je bila niža od minimalne zarade) bez uticaja na drugačiju odluku jer ona ne aktivira prava iz Zakona o radu kao opšteg zakona.

Prihvatajući u potpunosti izložene razloge drugostepenog suda, ovaj sud nalazi da nisu osnovani ni revizijski navodi tužilja, kojima se ukazuje da je drugostepeni sud propustio da odluči o eventualnom tužbenom zahtevu tužilja. Naime, drugostepeni sud je prilikom odlučivanja, ceneći činjenicu da tužilje nisu u zakonskom roku tražile donošenje dopunske presude, pravilnom primenom odredbe člana 356. stav 3. ZPP, zaključio da se u tom delu ima smatrati da je tužba povučena.

Vrhovni sud je cenio i ostale navode revizije kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Pravilno je odlučeno i o naknadi troškova postupka na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 153. stav 1. i 154. ZPP.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković