U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Katarine Manojlović Andrić, predsednika veća, Gordane Džakula i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Biserka Marković, advokat iz ..., protiv tuženog Instituta za šumarstvo u Beogradu, čiji je punomoćnik Branko Dimić, advokat iz ..., radi naknade nematerijalne štete, odlučujući o revizijama tuženog izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2072/18 od 15.07.2020. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2072/18 od 23.12.2020. godine, u sednici održanoj 05.04.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2072/18 od 15.07.2020. godine.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2072/18 od 23.12.2020. godine.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.

ODBIJA SE zahtev tužilje za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P1 311/17 od 09.02.2018. godine, ispravljenom rešenjem istog suda P1 311/17 od 15.03.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da joj na ime nematerijalne štete usled povrede na radu isplati: za pretrpljene fizičke bolove jakog i srednjeg inteziteta iznos od 250.000,00 dinara, za pretrpljeni strah jakog intenziteta iznos od 300.000,00 dinara i za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti iznos od 500.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate. Stavom drugim izreke, obavezana je tužilja da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 117.375,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda Beogradu Gž1 2072/18 od 15.07.2020. godine, ispravljenom rešenjem istog suda Gž1 2072/18 od 23.12.2020. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u delu stava prvog izreke, pa je obavezan tuženi da tužilji isplati na ime nematerijalne štete usled povrede na radu za pretrpljene fizičke bolove jakog i srednjeg inteziteta iznos od 125.000,00 dinara, za pretrpljeni strah jakog intenziteta iznos od 100.000,00 dinara i za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 150.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 09.02.2018. godine do isplate. Stavom drugim izreke, potvrđena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke, a žalba tužilje u tom delu odbijena. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude, pa je obavezan tuženi da tužilji na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 118.000.00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime troškova drugostepenog postupka naknadi iznos od 31.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2072/18 od 23.12.2020. godine, ispravljena je presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2072/18 od 15.07.2020. godine, u stavu prvom izreke u devetom redu, tako da umesto reči „od presuđenja“, treba da stoji „od 09.02.2018. godine“, dok u ostalom delu presuda ostaje neizmenjena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu i pravnosnažnog rešenja o ispravci te presude, tuženi je blagovremeno izjavio revizije iz svih zakonskih razloga.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu Apelacionog suda Beogradu Gž1 2072/18 od 15.07.2020. godine, ispravljenu rešenjem istog suda Gž1 2072/18 od 23.12.2020. godine, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti. U postupku po žalbi, drugostepeni sud nije propustio da primeni niti je nepravilno primenio odredbe procesnog zakona, što je bilo ili moglo biti od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme na poslovima ... u Odeljenju za ... . Odlukom tuženog od 09.05.2013. godine, zbog potrebe rada u ..., na poslovima ..., između ostalih zaposlenih i tužilja je privremeno raspoređena na navedene poslove. Dopisom od 16.05.2013. godine, tužilja je tuženom ukazala na svoje zdravstveno stanje, pozivajući se na rešenje RF PIO od 28.10.2009. godine, u kom je navedeno da nije sposobna za poslove koji iziskuju nošenje tereta težeg od 8 kolograma u jednom zahvatu. Upoznat sa zdravstvenim stanjem, odnosno ograničenjem tužilje, zakonski zastupnik tuženog je tužilji rekao da prilikom rada u ..., na poslovima ..., ne radi teške poslove, već da pripomaže ostalim zaposlenima, kuvajući kafu i slično, obavljajući lakše zadatke koji ne podrazumevaju podizanje značajnijih tereta. Pre stupanja tužilje na rad o ovome su bili obavešteni i drugi zaposleni koji su raspoređeni na iste poslove u staklari. Tužilja je, obavljajući poslove u ... dana 30.05.2013. godine, zadobila telesnu povredu tako što je po okončanju glavnih poslova, raspremajući sto na kome je bila zemlja, nakon što je zemlju sa stola skupila u kofu, napunivši je sa 10 kilograma zemlje, pokušala da je spusti sa stola, kojom prilikom je povredila desno rame. Veštačenjem od strane veštaka ortopeda hirurga je utvrđeno da tužilja kao posledicu povrede od 30.05.2013. godine, ima umanjenje životne aktivnosti, koje se ogleda u teškoćama koje ima u obavljanju svakodnevnih životnih aktivnosti, te da je kod nje životna aktivnost umanjena za 10% trajno. Veštak neuropsihijatar se u svom nalazu i mišljenju izjasnio da je tužilja prilikom povrede trpela primarni strah koji je trajao 1 do 2 minuta i bio visokog inteziteta, da je trpela jake bolove, da nije mogla da se služi rukom, da je sekundarni strah visokog intenziteta trajao oko 24 časa ukupno, da je sekundarni strah srednjeg intenziteta trajao oko 2 nedelje, a da je hronična depresija smanjila životnu aktivnost tužilje za 5%. Prema usaglašenom nalazu i mišljenju veštaka neuropsihijatra i veštaka ortopeda hirurga, ukupan procenat umanjenja životne aktivnosti sa neuropsihijatrijske i ortopedsko- traumatološke strane je 13%.

Odredbom člana 164. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, ... i 75/14), propisano je da ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu, u skladu sa zakonom i opštim aktom.

Odredbom člana 154. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89,"Službeni list SRJ", br. 31/93, (Uredba - za vreme ratnog stanja: 22/99, 23/99, 35/99, 44/99) propisano je da se za štetu od stvari ili delatnosti od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara bez obzira na krivicu.

Odredbom člana 173. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da se smatra da šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću potiče od te stvari odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete.

Prema članu 174. istog zakona, za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njome bavi.

Odredbama člana 177. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da se imalac opasne stvari oslobađa odgovornosti ako dokaže da šteta potiče od nekog uzroka koji se nalazio van stvari, a čije se dejstvo nije moglo predvideti, ni izbeći i ako dokaže da je šteta nastala isključivo radnjom oštećenika ili trećeg lica, koju on nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći ili otkloniti. Prema stavu 3. istog člana, imalac se oslobađa odgovornosti delimično, ako je oštećenik delimično doprineo nastanku štete.

Odredbom člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, između ostalog, propisano je, da će za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti i za strah sud, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu. Prema stavu 2. istog člana, prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Imajući u vidu izloženo, pravilna je ocena drugostepenog suda da je tuženi na osnovu citirane odredbe 164. Zakona o radu, a u vezi sa odredbom člana 154. stav 2. ZOO, objektivno odgovorna za nematerijalnu štetu koju je tužilja pretrpela usled predmetne povrede zadobijene na radu, s tim što je doprinos tužilje nastanku štete 50%, jer na dan povređivanja, prilikom rada u staklari, obzirom na njeno zdravstveno stanje, nije pokazala pažnju koja se od brižljive osobe očekivala – obična pažnja.

S obzirom na relevantne činjenice koje utiču na odmeravanje visine naknade štete, na osnovu citiranog člana 200. stav 2. ZOO, i to kvalifikaciju povrede, okolnosti nastanka iste, te intenzitet i dužinu pretrpljenih fizičkih bolova i straha i procenat umanjenja životne aktivnosti, a kako je tužilja doprinela nastanku štete sa 50%, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilno pobijanom presudom utvrđena visina pravične naknade tužilji po dosuđenim vidovima tražene nematerijalne štete i to u iznosu od 125.000,00 dinara na ime pretrpljenih fizičkih bolova, 100.000,00 dinara na ime pretrpljenog straha i 150.000,00 dinara na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti. Dosuđeni iznosi predstavljaju adekvatnu satisfakciju, dok je tužbeni zahtev preko ovako dosuđenih iznosa neosnovan.

Odluka drugostepenog suda o kamati doneta je pravilnom primenom člana 277. u vezi sa članom 324. stav 1. ZOO, prema kojima kamata na dosuđene iznose štete tužilji pripada od dana donošenja prvostepene presude kada je utvrđeno kako njeno postojanje tako i obim.

Imajući u vidu sve izloženo, Vrhovni kasacioni sud je našao da reviziju treba odbiti kao neosnovanu, pa je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tuženog izjavljene protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2072/18 od 23.12.2020. godine o ispravci presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2072/18 od 15.07.2020. godine, na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5) ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 420. stav 1. ZPP, revizija se može izjaviti i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno završen. U konkretnom slučaju, revizija je izjavljena protiv rešenja o ispravci presude, dakle protiv rešenja kojim se postupak pravnosnažno ne završava, što znači da je revizija tuženog izjavljena protiv odluke protiv koje se po zakonu ne može izjaviti.

S obzirom na izloženo, na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Kako je revizija tuženog odbijena odnosno odbačena, odbijen je njegov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, dok troškovi sastava odgovora na reviziju ne predstavljaju troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, pa je na osnovu čl. 153. i 154. stav 1. ZPP, odlučeno kao u stavu trećem i četvrtom izreke.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić