Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2864/20 od 27.10.2020. godine, stavom prvim i drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom i drugom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca AA kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu za period od 01.04.2014. do 31.08.2015. godine, isplati na ime naknade za ishranu u toku rada ukupan iznos od 181.747,62 dinara i na ime naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora ukupan iznos od 54.554,55 dinara, sve u pojedinačnim mesečnim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom bliže navedenim u izreci. Stavom trećim i četvrtim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu trećem i četvrtom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca BB kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu za period od 01.04.2014. do 31.08.2015. godine, isplati na ime naknade za ishranu u toku rada ukupan iznos od 166.122,07 dinara i na ime naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora u periodu 01.09.2015. do 26.12.2016. godine ukupan iznos od 54.554,55 dinara, sve u pojedinačnim mesečnim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom bliže navedenim u izreci. Stavom petim i šestim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu petom i šestom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca VV kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu za period od 01.04.2014. do 31.08.2015. godine, isplati na ime naknade za ishranu u toku rada ukupan iznos od 167.436,57 dinara i na ime naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora u periodu 01.09.2015. do 26.12.2016. godine ukupan iznos od 54.554,55 dinara, sve u pojedinačnim mesečnim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom bliže navedenim u izreci. Stavom sedmim i osmim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu sedmom i osmom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca GG kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu za period od 01.04.2014. do 31.08.2015. godine, isplati na ime naknade za ishranu u toku rada ukupan iznos od 168.252,89 dinara i na ime naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora u periodu 01.09.2015. do 26.12.2016. godine ukupan iznos od 54.554,55 dinara, sve u pojedinačnim mesečnim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom bliže navedenim u izreci. Stavom devetim i desetim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu devetom i desetom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca DD kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu za period od 01.04.2014. do 31.08.2015. godine, isplati na ime naknade za ishranu u toku rada ukupan iznos od 167.910,02 dinara i na ime naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora u periodu 01.09.2015. do 26.12.2016. godine ukupan iznos od 54.554,55 dinara, sve u pojedinačnim mesečnim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom bliže navedenim u izreci. Stavom jedanaestim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu jedanaestom izreke, tako što je odbijen zahtev tužilaca kojim su tražili da se obaveže tuženi da tužiocima solidarno isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 327.660,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18) – u daljem tekstu: ZPP, pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana presuda, tužioci su bili zaposleni kod tuženog na neodređeno vreme i raspoređeni na radna mesta i to: AA na radno mesto skretničara, BB na radno mesto manerviste, VV na radno mesto mašinovođe, GG na radno mesto čuvara prelaza pružnog poslovođe i DD na radno mesto nadzornog skretničara, svi u Organizacionoj jedinici u ... . Tuženi nije isplatio tužicima troškove za ishranu u toku rada i troškove regresa za korišćenje godišnjeg odmora za utuženi period, u kome su tužioci bili radno angažovani i koristili godišnji odmor za svaku kalendarsku godinu. Visina naknade troškova za ishranu u toku rada, kao i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, utvrđena je iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka od 31.07.2019. godine.

Prvostepeni sud je našao da tužiocima pripada naknada za ishranu i regres za korišćenje godišnjeg odmora u utuženom periodu, u visini koja je bila predviđena odredbom člana 171. stav 1. Kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“ br. 37/95... 7/00), iako isti u utuženom periodu nije bio na pravnoj snazi, s obzirom da je to poslednji nominalni iznos naknade za ishranu i regres za korišćenje godišnjeg odmora, koje je tuženi definisao sve u skladu sa nalazom sudskog veštaka, a tuženi nije iznos naknade za regres i topli obrok iskazao u obračunskim listama, te ti troškovi nisu plaćeni kroz visinu cene rada, zbog čega je usvojio postavljene tužbene zahteve tužilaca.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev primenom člana 118. stav 1. tač. 5. i 6. Zakona o radu. Kako Kolektivni ugovor tuženog iz 2002. godine, aneks tog ugovora iz 2006. godine i Kolektivni ugovor zaključen 2015. godine ne sadrže odredbe o visini naknade troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, a isti se ne mogu prikazivati kroz cenu rada veštak je naknade obračunao primenom parametara iz prethodnog Kolektivnog ugovora.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbene zahteve nalazeći da su tužiocima tražene naknade isplaćene tako što su uračunate prilikom obračuna zarade i utvrđene kroz vrednost radnog časa.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana drugostepena presuda doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu (“Službeni glasnik RS”, broj 61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, predviđeno je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tač. 5. i 6), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Odredbom člana 2. Aneksa Kolektivnog ugovora tuženog („Službeni glasnik RS“, broj 4/06) izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora, pa je predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbom člana 5. stav 1. Aneksa izmenjena je i odredba člana 61, pa je određena vrednost radnog časa za obračun i isplatu zarade za januar-juni 2006. godine u visini 53,50 dinara, a za period juli-decembar 2006. godine 56,00 dinara. Član 5. stav 6. Aneksa propisuje da je u vrednost jednog radnog časa iz st. 1. i 2. ovog člana uključena vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za godišnji odmor svedena na jedan radni čas. Na osnovu ovako predviđene vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu za troškove ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer oni nisu iskazani u nominalnim iznosima.

Kako je počev od 01.01.2006. godine zaposlenima dato pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktom utvrde visinu tih naknada koje mogu biti veće ili manje od naknada predviđenih Opštim kolektivnim ugovorom. Pri tome, visina ovih naknada mora biti određena linearno za sve zaposlene, tako što troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto. U konkretnom slučaju, tuženi u toku postupka nije dostavio sudu odluku o visini ovih naknada. To ne isključuje pravo tužilaca na njihovu isplatu. Ne može se prihvatiti zaključivanje drugostepenog suda da su zaposlenima, pa i tužiocima, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da se tuženi nije izjasnio o njihovoj visini, niti je iznos naknade za regres i ishranu u toku rada nominalno iskazao u platnim listama tužilaca, kako je to predviđeno Zakonom o radu. S obzirom na to da Aneks Kolektivnog ugovora tuženog ne sadrže konkretne odredbe o visini spornih naknada, tužioci mogu potraživati naknadu u neto iznosima prema parametrima iz ranijeg Kolektivnog ugovora tuženog.

Kako su tužioci postavili tužbeni zahtev na osnovu nalaza veštaka, koji je primenio navedene parametre, tužbeni zahtevi su osnovani.

Kako je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava odbio tužbene zahteve tužilaca, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP preinačio drugostepenu presudu, odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu.

Tužioci su uspeli u postupku po reviziji, pa im na osnovu čl. 153. i 154. ZPP pripadaju i opredeljeni troškovi ovog postupka, koji su im dosuđeni u visini od 30.000,00 dinara, na ime troškova za sastav revizije od strane advokata, a u skladu sa Tarifnim brojem 13. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“, broj 121/12).

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić