U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Gordane Komnenić, članova veća, u parnici tužilaca AA iz sela ..., opština ... i BB iz sela ..., opština ..., čiji je zajednički punomoćnik Miodrag Janković, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova – Direkcija Policije – Koordinaciona uprava za AP KiM – PU Priština, čiji je zakonski zastupnik Državno pravobranilaštvo, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2159/19 od 13.09.2019. godine, u sednici održanoj 18.03.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana revizija tužilaca, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2159/19 od 13.09.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 690/15 od 26.02.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijen je prigovor tužene o stvarnoj nenadležnosti tog suda za postupanje u ovom postupku. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocima na ime neosnovane obustave isplate zarade plati neisplaćene zarade sa zakonskom zateznom kamatom na svaki iznos pojedinačno počev od juna 2013. godine zaključno sa novembrom 2017. godine, bliže određen u tom stavu izreke. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da na ime naknade materijalne štete tužiocima zbog neisplaćenog „kosovskog dodatka“ od 4,5% plati tužiocima počev od aprila 2009. godine zaključno sa decembrom 2013. godine pojedinačne iznose bliže određene u tom stavu izreke, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki iznos pojedinačno određeno u izreci presude. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužiocima na ime naisplaćenih „bonusa“ plati za period od juna 2013. godine zaključno sa septembrom 2014. godine pojedinačne iznose bliže određene u tom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki iznos. Stavom petim izreke, obavezana je tužena da tužiocima solidarno naknadi troškove parničnog postupka od 615.669,00 dinara u roku od 8 dana od prijema pismenog otpravka presude.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2159/19 od 13.09.2019. godine, stavom prvim izreke preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 690/15 od 26.02.2018. godine u stavu drugom, trećem i četvrtom izreke, tako što su odbijeni kao neosnovani tužbeni zahtevi tužilaca kojim su tražili da se obaveže tužena da im naknadi štetu u visini neosnovano obustavljene isplate zarade, neisplaćenog „kosovskog dodatka“ od 4,5%, neisplaćenih bonusa, za period od juna 2013. godine do novembra 2017. godine, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos, kao i u stavu petom izreke, tako što je odbijen zahtev tužilaca za naknadu troškova parničnog postupka od 615.669,00 dinara. Stavom drugim izreke, obavezani su tužioci da tuženoj solidarno naknade troškove postupka po žalbi od 22.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci su izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužilaca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su kod tužene obavljali poslove policijskih službenika u Policijskoj upravi Priština – Niška Banja od februara 2009. godine. Zaključili su ugovore o radu na neodređeno vreme u Niškoj Banji, ali iz bezbednosnih razloga nisu dobili primerke ugovora. Tužioci nisu dobili ni rešenja o prestanku radnog odnosa, iako su se odazivali na pozive tužene, obavljali su psihofizičke i zdravstvene provere i u isto vreme su radili i za Kosovsku policiju od koje su primali platu, što je tuženoj bilo poznato i o čemu su dostavljali dnevne i mesečne izveštaje. Tužiocima je isplaćivan „kosovski dodatak“ do 31.05.2013. godine, kao i zarada i bonusi, ali nisu dobili objašnjenje za prestanak isplate zarade. Takođe, tužioci nisu nosili uniformu Ministarstva unutrašnjih poslova RS, već Kosovske policije, što je tuženoj bilo poznato, a plata im je isplaćivana preko tekućeg računa. Tužiocu AA zdravstvena knjižica je bila overena do 31.12.2013. godine, a kod Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje bio je prijavljen u periodu od 02.02.2010. godine do 31.05.2013. godine kod poslodavca MUP RS. Tužiocu BB zdravstvena knjižica je bila overena do 31.10.2013. godine, a kod Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje i ovaj tužilac je bio prijavljen u periodu od 22.02.2010. godine do 31.05.2013. godine kod poslodavca Ministarstva unutrašnjih poslova RS. Zaključkom Vlade Republike Srbije od 17.04.2008. godine propisano je da se položaj lica koja su bila zaposlena u privremenim institucijama Kosova i Metohije upodobljava položaju državnih službenika i nameštenika koji su radili u organima koji su ukinuti i delokrug je preuzeo drugi organ (član 135. stav 1. Zakona o državnim službenicima). Ova lica imaju pravo da budu preuzeta u organe Republike Srbije koji je preuzeo delokrug, ako prethodno organu Republike Srbije u koji se preuzimaju dostave pismeni dokaz o tome da im je prestao rad u privremenim institucijama Kosova i Metohije. Ministarstvu unutrašnjih poslova naloženo je da preuzme lica koja su bila zaposlena u Kosovskoj policijskoj službi i da sa njima zasnuje radni odnos bez konkursa.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, sa obrazloženjem da tužena do okončanja postupka nije dostavila rešenje o prestanku radnog odnosa tužilaca, te je primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP tužbeni zahtev usvojen.

Drugostepeni sud je, odlučujući o žalbi tužene, pravilno odlučio kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilaca.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, radni odnos ne može da se zasnuje kod dva poslodavca van slučajeva propisanih članom 41. Zakona o radu. U konkretnom slučaju, tužioci su u periodu za koji traže isplatu zarade i drugih primanja iz radnog odnosa, bili u radnom odnosu u Kosovskoj policiji, gde su ostvarivali pravo na platu i plata im je isplaćivana. Tužioci svoje zahteve zasnivaju na navodima da su faktički obavljali rad za tuženu, a da su bili zaposleni u drugim institucijama u kojima su ostvarivali svoje pravo na zaradu. U tom slučaju, kako su tužioci nastavili sa radom kod drugog poslodavca i posle maja 2013. godine, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da tužioci ne mogu istovremeno da obavljaju rad za dva poslodavca i zato su pravilno odbili zahtev za isplatu zarade i drugih primanja iz radnog odnosa koje tužioci potražuju od tužene. Pri tom nije od značaja činjenica što tužena nije donela posebno rešenje o prestanku radnog odnosa tužiocima, imajući u vidu da je tužiocima radni odnos kod tužene faktički prestao 2013. godine kada je tužena obustavila isplatu plate i od kada tužiocima nisu više uplaćivani doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje, što je obaveza svakog poslodavca. Osim toga, tužioci su za eventualnu povredu svog prava saznali tokom 2013. godine, ali su nastavili da obavljaju rad kod drugog poslodavca za koji su primali platu, te na strani tužene nema krivice u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima u tom smislu da je tužena tužioce onemogućila da rade i ostvaruju zaradu koju bi prema redovnom toku stvari ostvarivali.

Stoga su neosnovani revizijski navodi da je pobijanom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić