.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 624/2022
15.03.2023. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Marine Milanović i Zorice Bulajić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Nemanja Lukić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo unutrašnjih poslova, koju zastupa Državno pravobranilaštvo iz Beograda, radi isplate plate, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 942/20 od 18.01.2021. godine, u sednici održanoj 15.03.2023. godine, doneo je
P R E S U D U
PREINAČUJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 942/20 od 18.01.2021. godine i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2541/18 od 19.12.2019. godine u stavu drugom, trećem, četvrtom i petom izreke, tako što se ODBIJAJU kao neosnovani tužbeni zahtevi tužilje za utvrđenje da je u radnom odnosu na neodređeno vreme kod poslodavca Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova počev od 09.02.2010. godine, za isplatu neisplaćenih zarada za period od juna 2013. godine do avgusta 2019. godine, sa zakonskom zateznom kamatom i pripadajućim doprinosima i zahtev tužilje za naknadu troškova parničnog postupka.
OBAVEZUJE SE tužilja da tuženoj na ime naknade troškova celog postupka isplati iznos od 57.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude, a zahtev tužilje za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju se ODBIJA.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2541/18 od 19.12.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijen je prigovor stvarne nenadležnosti. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je tužilja u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tužene počev od dana 09.02.2010. godine. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužilji isplati na ime neisplaćenih zarada od juna 2013. godine do avgusta 2019. godine pojedinačno opredeljene iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, bliže određene ovim stavom izreke. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da u korist tužilje uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje na napred navedene iznose neisplaćenih zarada iz stava prvog izreke i to doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu PIO, doprinose zdravstvenog osiguranja Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje i doprinose osiguranja za slučaj nezaposlenosti Nacionalnoj službi za zapošljavanje Republike Srbije. Stavom petim izreke, obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 308.850,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti odluke do isplate.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 942/20 od 18.01.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom, trećem, četvrtom i petom izreke. Stavom drugim i trećim izreke, odbijeni su zahtevi tužilje i tužene za naknadu troškova žalbenog postupka, kao neosnovani.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana zbog pogrešno primenjenog materijalnog prava.
Tužilja je podnela odgovor na reviziju, zahtevajući naknadu troškova sastava ovog odgovora.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu u Policijskoj upravi za Gnjilane sa privremenim sedištem u Vranju u svojstvu pripravnika od 2009. godine, a 2012. godine je primljena u radni odnos na neodređeno vreme kao civil na administrativnim poslovima. Tom prilikom nije dobila rešenje o zasnivanju radnog odnosa iz bezbednosnih razloga. Tužilja je 13.08.2012. godine otišla na korišćenje trudničkog, a zatim porodiljskog bolovanja i tuženoj je uredno dostavljala medicinsku dokumentaciju. Prema iskazu tužilje saslušane u svojstvu parnične stranke, zaradu je redovno primala do juna 2013. godine kada joj je isplata obustavljena. Iz potvrde o podnetoj prijavi, promeni i odjavi na obavezno socijalno osiguranje utvrđeno je da joj je radni odnos kod tužene prestao 31.05.2013. godine zbog odsustvovanja sa rada duže od šest meseci. Rešenje o prestanku radnog odnosa nije dobila. Tužbu u ovoj pravnoj stvari, tužilja je podnela 20.11.2015. godine.
Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužbeni zahtev tužilje za utvrđenje radnog odnosa kod tužene počev od 09.02.2010. godine osnovan iz razloga što tužena nije dokazala da je donela rešenje ili odluku o prestanku njenog radnog odnosa, zbog čega je tužena obavezana na isplatu izostalih zarada na osnovu čl. 104. i 110. Zakona o radu, čiju visinu je prvostepeni sud utvrdio na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke.
Osnovano se revizijom tužene ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.
Prema članu 195. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' 24/05... 32/13, važeći u to vreme), sudska zaštita u radnom sporu može se tražiti u roku od 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno od saznanja za povredu prava.
Tužilja je za povredu prava saznala u junu 2013. godine kada je tužena prestala da joj isplaćuje zaradu (iskaz tužilje saslušane u svojstvu parnične stranke da je zaradu redovno primala do juna 2013. godine kada je isplata obustavljena), bez obzira što nije primila rešenje o prestanku radnog odnosa. Kako je tužbu u ovom radnom sporu podnela 12.11.2015. godine, ona je prekludirana u zaštiti svog radnopravnog statusa, zbog čega je ovaj sud preinačio nižestepene presude i odbio zahtev tužilje za utvrđenje da je kod tužene u radnom odnosu na neodređeno vreme. S obzirom da od glavnog zahteva (utvrđenje postojanja radnog odnosa) zavisi sudbina sporednih zahteva (isplata zarade, doprinosa), to su i ovi zahtevi neosnovani.
Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke ove presude.
Odluka o troškovima postupka doneta je na osnovu člana 153. stav 1, 154. stav 2, 165. stav 2 i 163. stav 2. ZPP, a visina je odmerena na ime traženih troškova za sastav dve žalbe po 12.000,00 dinara i sastav revizije 33.000,00 dinara, prema važećoj AT. Troškovi prvostepenog postupka nisu dosuđeni, zato što ih tužena nije ni tražila. Zahtev tužilje za naknadu revizijskih troškova je odbijen, jer troškovi odgovora na reviziju nisu bili nužni za vođenje ove parnice.
Predsednik veća – sudija
Dragana Marinković,s.r.
Za tačnost otpravka
upravitelj pisarnice
Marina Antonić
