Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1682/16 od 16.11.2016. godine odbijena je žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 549/2015 od 15.03.2016. godine u odbijajućem i obavezujućem delu.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je, sa pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku, blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku (ZPP), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako Vrhovni kasacioni sud oceni da je potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačiti sudsku praksu ili dati novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu ispunjeni uslovi predviđeni navedenom odredbom da bi se, u pogledu pravnosnažne odluke o zahtevu za isplatu razlike otpremnine, dozvolilo odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca. Pravnosnažna presuda u tom delu ne odstupa od sudske prakse, izraženog stava da zaposleni kod tuženog koji nisu iskoristili mogućnost prestanka radnog odnosa po Socijalnom programu (prestala da važi 30.09.2011. godine) već su se odlučili na Sporazumni prestanak radnog odnosa na njihovu inicijativu, ne mogu osnovano zahtevati razliku između isplaćene i više otpremnine koja je plaćana po Socijalnom programu (750 evra po godini radnog staža).

Iz tog razloga, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

U imovinskopravnim sporovima iz radnog odnosa dozvoljenost revizije se ceni na osnovu člana 403. stav 3. ZPP - prema vrednosti predmeta spora pobijanog dela. Vrednost predmeta spora u pobijanom delu za isplatu razlike otpremnine, u iznosu od 890.600,50 dinara, očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, merodavnu za ocenu dozvoljenosti revizije u smislu navedenog člana.

Shodno izloženom, na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Međutim, u pogledu pravnosnažnih odluka o zahtevima za isplatu razlike zarade i razlike zarade iz dobiti, po oceni Vrhovnog kasacionog suda postoje razlozi da bi se dozvolilo odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca. Takvo odlučivanje opravdava potreba razmatranja spornog pitanja o pravnoj prirodi Socijalnog programa za BB od 17.06.2008. godine i njegovom pravnom dejstvu, ali i odstupanje pravnog shvatanja nižestepenih sudova o zastarelosti spornog novčanog potraživanja zarade, razlike zarade i naknade zarade od pravnog stava utvrđenog na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 10.03.2003. godine i verifikovanog na sednici od 17.03.2003. godine.

S`toga je, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno kao u trećem stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca osnovana u delu kojim se pobijaju pravnosnažne odluke o isplati razlike zarade i razlike zarade iz dobiti.

Tužbene zahteve za ispltu ovih novčanih potraživanja tužilac je zasnovao na članovima 9. i 10. Socijalnog programa za BB od 17.06.2008. godine. Navedenim odredbama predviđena je obaveza poslodavca da odmah nakon preuzimanja BB, u smislu odredbe člana 1. alineja 1 Socijalnog programa, izvrši jednokratno i trajno povećanje zarada zaposlenih u visini od 15% u odnosu na mesec koji je prethodio preuzimanju BB, uz obavezu da tako utvrđene zarade ubuduće usklađuje sa indeksom troškova života plus realan rast u skladu sa rezultatima poslovanja i rastom bruto društvenog proizvoda u periodu važenja tog socijalnog programa (član 9), i obaveza da će zaposlenima svake godine, po završnom računu, isplaćivati zaradu iz dobiti - profita u visini od najmanje 10% od iste, ostvarene po godišnjem obračunu a srazmerno učešću njihovih zarada u godišnjem fondu zarada (član 10. stav 2).

Nižestepeni sudovi su odbili zahtev tužioca za isplatu razlike zarade po članu 9. Socijalnog programa, primenom članova 1, 16. stav 1. tačka 1. i 104. Zakona o radu, sa obrazloženjem da Socijalni program, i u slučaju kada je njegovo donošenje predviđeno međunarodnim aktima, nema značaj opšteg akta koji se neposredno primenjuje jer se njime ne uređuju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih, već predstavlja akt poslovne politike kojim se utvrđuje sistem mera i aktivnosti na obezbeđenju prava zaposlenih za čijim je radom prestala potreba. Prvostepeni sud je odluku o odbijanju tog tužbenog zahteva dodatno obrazložio i osnovanošću istaknutog prigovora zastarelosti, sa pozivom na član 373. Zakona o obligacionim odnosima, i utvrđenu činjenicu da je najstarije eventualno neispunjeno potraživanje dospelo 10.06.2009. godine tako da je do podnošenja tužbe (03.03.2015. godine) protekao rok od pet godina za zastarelost samog prava iz kojeg proističu povremena potraživanja.

Odluku o odbijanju zahteva za isplatu razlike zarade iz dobiti za 2012. godinu, po članu 10. stav 2. Socijalnog programa nižestepeni sudovi su zasnovali na istim razlozima o pravnoj prirodi i pravnom dejstvu socijalnog programa, kao i članu 14. Zakona o radu kojim je učešće zaposlenog u dobiti predviđeno samo kao mogućnost, i činjenici da Skupština akcionara tuženog nije donela odluku da se neraspoređena dobit u 2012. godini isplati zaposlenima.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, u ovom sporu nižestepeni sudovi nisu pravilno primenili materijalno pravo prilikom odlučivanja o zahtevu za isplatu razlike zarade i razlike zarade iz dobiti, zbog čega činjenično stanje nije u potpunosti utvrđeno.

Pravo na isplatu zarade, razlike zarade i naknade zarade ne zastareva u roku iz člana 373. Zakona o obligacionim odnosima, jer to nisu povremena potraživanja iz člana 372. stav 1. tog zakona. Dospela pojedinačna davanja zarade, razlike zarade i naknade zarade zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka obaveze, kako je to propisano članom 196. Zakona o radu.

Odredbom člana 41. stav 1. Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 38/01), koja je dopunjena Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 45/05), propisano je da ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine subjekta privatizacije, između ostalog sadrži i odredbu o načinu rešavanja pitanja zaposlenih. U postupku privatizacije i zaključenja ugovora o kupovini i prodaji akcija BB od 17.06.2008. godine zaključen je Socijalni program za to privredno društvo. Ovaj Socijalni program zaključen je na osnovu navedene zakonske odredbe, pri čemu je bez značaja što „način rešavanja pitanja zapolenih“ nije posebna odredba o ugovoru o kupoprodaji već zaseban akt, jer između stranaka nije sporno da Socijalni program čini zasebni deo tog ugovora.

Potpisnici Socijalnog programa za BB od 17.06.2008. godine (Vlada Republike Srbije, BB, reprezentativni sindikati kod poslodavca i reprezentativni sindikati na nivou Republike Srbije i grane) odredili su da je njegov cilj zaštita radnog odnosa i socijalnog i ekonomskog položaja zaposlenih (član 5), da će se on primenjivati kao samostalni opšti akt sa važnošću do 31.12.2012. godine (član 6) i da su prava zaposlenih utvrđena tim socijalnim programom ne samo kolektivna, već istovremeno i njihova individualna prava (član 22).

Imajući izloženo u vidu, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pogrešna je ocena nižestepenih sudova da socijalni program nema značaj opšteg akta koji se neposredno primenjuje, i da se njime ne uređuju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih. Naime, odeljkom III Socijalnog programa sa naslovom: „Zaštita ekonomskog i socijalnog položaja zaposlenih“, predviđene su određene obaveze poslodavca prema zaposlenima koje predstavljaju njihova prava.

Zbog pogrešnog stava nižestepenih sudova o zastarelosti tužiočevog potraživanja razlike zarade i pravne prirode Socijalnog programa, nisu raspravljene i utvrđene činjenice neophodne za primenu članova 9. i 10. stav 2. Socijalnog programa, jer je izostala ocena sudova na te okolnosti, i o izvedenom veštačenju.

Iz navedenih razloga nižestepene presude su morale biti ukinute u pogledu odluka o isplati razlike zarade i razlike zarade iz dobiti, i u tom delu predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovljenom suđenju prvostepeni sud će, vodeći računa o izloženim razlozima o pravnoj prirodi Socijalnog programa i zastarelosti potraživanja razlike zarade, odlučiti o ovim zahtevima.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka zato što zavisi od konačnog ishoda spora.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u četvrtom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić