Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1757/22 od 19.07.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužene i prvostepena presuda potvrđena u stavu prvom, delu stava drugog i trećeg izreke, kojim je tužena obavezana da tužilji na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade za period od 01.12.2016. godine do 31.05.2018. godine i za period od 01.07.2018. godine do 31.12.2018. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom, kako je određeno u tom stavu izreke, kao i da na te iznose za navedeni period u korist tužilje Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje, Filijala Beograd, uplati doprinose za PIO po tarifi važećoj na dan isplate u fondu. Stavom drugim izreke, prvostepena presuda je preinačena u preostalom delu stava drugog i trećeg izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev preko iznosa dosuđenih stavom prvim izreke drugostepene presude, a do traženih iznosa iz stava drugog izreke prvostepene presude sa zakonskom zateznom kamatom i zahtev da na te iznose uplati doprinose za PIO po tarifi važećoj na dan isplate u fondu. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka iz stava četvrtog izreke prvostepene presude tako što je tužena obavezana da tužilji na ime troškova postupka isplati iznos od 116.400,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate, dok je odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova preko dosuđenog do traženog iznosa od 258.760,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj na ime troškova drugostepenog postupka isplati iznos od 33.000,00 dinara. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je podnela odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' broj 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tužene u odseku za suzbijanje privrednog kriminaliteta u Odeljenju kriminalističke policije, Policijska uprava za Grad ... . Rešenjem tužene .. broj ..-2009 od 12.02.2009. godine, tužilja je premešten na radno mesto poslovi suzbijanja pranja novca u Odeljenju za suzbijanje organizovanog finansijskog kriminala u Službi za borbu protiv organizovanog kriminala, Uprava kriminalističke policije i stekla je zvanje samostalni policijski inspektor. U toku rada tužilja je više puta napredovala i to 2012. godine u zvanje glavni policijski inspektor, a 2018. godine joj je rešenjem tužene određen čin majora policije. Nalazom i mišljenjem sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke od 18.01.2021. godine, utvrđeni su iznosi isplaćenih plata tužilji za utuženi period i vrednosti pripadajuće razlike plate bez minulog rada u skladu sa članom 2. stav 1. Uredbe o platama lica koje obavljaju poslove u posebnim organizacionim jedinicama državnih organa nadležnih za suzbijanje organizovanog kriminala. Osnovna neto plata tužilje za februar 2009. godine, odnosno poslednjeg meseca u kojem je tužilja obavljala poslove kod tužene pre raspoređivanja u Službu za borbu protiv organizovanog kriminala, iznosila je 43.209,58 dinara. U utuženom periodu tužena nije vršila isplatu plate tužilji u skladu sa članom 2. navedene Uredbe, u vrednostima koje su utvrđene nalazom i mišljenjem sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, u pojedinačnim iznosima i sa datumima dospelosti bliže označenim u tabelarnom pregledu, koji je sastavni deo tog nalaza.

Imajući u vidu tako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je zaključio da tužilja usled nepravilnog rada organa tužene ima pravo na naknadu štete u smislu odredbi člana 154. stav 1. i 172. Zakona o obligacionim odnosima, u vrednostima i sa kamatom bliže označenim u stavu prvom izreke te presude, uz uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje na tako dosuđene iznose, na način bliže opisan u stavu drugom izreke presude.

Drugostepeni sud je delimično preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilje preko iznosa dosuđenih stavom prvim izreke te presude, a do traženih iznosa iz stava drugog izreke prvostepene presude. Prema zaključku drugostepenog suda prvostepeni sud je pogrešno prihvatio nalaz i mišljenje veštaka ekonomsko-finansijske struke, po kome je izvršen obračun dvostrukog iznosa zarade u odnosu na onu koja bi tužilji bila isplaćena za svaki mesec spornog perioda da je ostala na ranijem radnom mestu, pre momenta premeštaja u Službu za borbu protiv organizovanog kriminala. Kako je tužilja u momentu prelaska na radnom mestu u navedenoj službi ostvarivala zaradu u iznosu od 43.209,58 dinara, to je dvostruki iznos zarade tužilje iznosio 86.419,16 dinara, prema vrednosti dvostrukog uvećanja osnovne plate tužilje sa prethodnog radnog mesta i vrednostima isplaćenih neto plata tužilje za utuženi period, zbog čega postoji pozitivna razlika plate koju tužilja osnovano potražuje za period od 01.12.2016. godine do 01.05.2018. godine i od 01.07.2018. godine do 31.12.2019. godine, te je drugostepeni sud potvrdio prvostepenu presudu u delu stava drugog i trećeg izreke za ovako utvrđeni iznos glavnog duga, pripadajuće kamate i doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje. Za preostalo utuženo, drugostepeni sud je stava da ne postoji pozitivna razlika za isplatu preko iznosa dosuđenih stavom prvim izreke drugostepene presude, a sve u skladu sa članom 18. Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, korupcije i drugih posebno teških krivičnih dela i člana 2. stav 1. Uredbe o platama lica koja obavljaju poslove u posebnim organizacionim jedinicama državnih organa nadležnih za suzbijanje organizovanog kriminala, zbog čega nije ostvaren pravni osnov isplate sadržan u tim odredbama, kako za iznos glavnog duga tako i u pogledu odluke o kamati i uplati doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da se osnovano revizijom tužilje ukazuje da je drugostepena presuda u preinačujućem delu doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Članom 104. stav 1. Zakona o radu (''Sl. glasnik RS'' broj 24/2005...32/2013), propisano je da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu.

Odredbom člana 2. stav 1. Uredbe o platama lica koja obavljaju poslove u posebnim organizacionim jedinicama državnih organa nadležnih za suzbijanje organizovanog kriminala, propisano je da plata starešine službe i zamenika starešine službe i ovlašćenog službenog lica u službi, rukovodioca i zamenika rukovodioca posebne pritvorske jedinice i zaposlenog na poslovima obezbeđenja u poslovima obezbeđenja u posebnoj pritvorskoj jedinici obračunava se i isplaćuje u dvostrukom iznosu plate koju su ostvarivali na poslovima sa kojih su stupili na rad u organizacione jedinice iz člana 1. ove uredbe.

Članom 3. stav 2. iste Uredbe, propisano je da zaposleni u službi koji nema svojstvo ovlašćenog službenog lica ima pravo na platu u dvostrukom iznosu plate koja se obračunava i isplaćuje zaposlenom na odgovarajućem radnom mestu u sedištu Ministarstva unutrašnjih poslova.

Stavom 5. navedenog člana Uredbe, predviđeno je da, prilikom obračunavanja dvostrukog iznosa plata, ne uzimaju se u obzir dodaci na platu utvrđeni zakonom.

Sledeći navedeni normativni okvir, Vrhovni kasacioni sud je stanovišta da se pomenutom Uredbom ustanovljava pravo tužilji, kao licu zaposlenom u Službi za borbu protiv organizovanog kriminala, na isplatu dvostrukog iznosa zarade koju bi u spornom periodu, u odnosu na visinu osnovne plate koju bi primala na mesečnom nivou na radnom mestu na kojem je bila prethodno radno angažovana do momenta premeštaja u pomenutu službu. To podrazumeva da svako uvećanje osnovne mesečne plate na ranijem radnom mestu posledično dovodi do uvećanja dvostrukog iznosa njegove osnovne plate kod Službe za borbu protiv organizovanog kriminala.

Usled navedenog, Vrhovni kasacioni sud ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo prilikom odmeravanja dvostrukog iznosa mesečne osnovne plate tužilji, nakon raspoređivanja na radnom mestu u Službi za borbu protiv organizovanog kriminala. Ovo iz razloga što je drugostepeni sud kao merilo za obračun dvostrukog iznosa osnovne plate u čitavom spornom periodu prihvatio samo onaj iznos koji je tužilji isplaćen u mesecu koji je prethodio raspoređivanju na radno mesto u Službi za borbu protiv organizovanog kriminala, pri čemu nisu uzete u obzir promene u visini osnovne plate koje su usledile u pomenutom spornom periodu obračuna, kako je to pravilno učinio prvostepeni sud.

U tom smislu, u skladu sa pravilnim zaključkom prvostepenog suda, tužilji pripada pravo na naknadu štete zbog manje isplaćene zarade za period od 01.12.2016. godine do 01.12.2019. godine sa dosuđenom zateznom kamatom, u svemu prema opredeljenom tužbenom zahtevu u skladu sa nalazom i mišljenjem veštaka ekonomsko- finansijske struke.

U kontekstu navedenog, kako je odluka prvostepenog suda u pogledu osnovanosti tužbenog zahteva revidenta zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava, osnovani su i navodi revidenta u pogledu njegovog prava na naknadu troškova parničnog postupka, dosuđenih upravo u skladu sa odlukom prvostepenog suda, na osnovu člana 153, 154. i 163 stav 1. do 4. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je primenom procesnih ovlašćenja iz člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, preinačio drugostepenu presudu u stavu drugom i trećem izreke, tako što je odbio žalbu tužene i potvrdio prvostepenu presudu za iznose dosuđene razlike plate, kao i u delu koji se odnosi na odluku o troškovima prvostepenog postupka.

Kako je tužilja uspela u postupku po reviziji, na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, pripadaju joj troškovi revizijskog postupka, zbog čega je odlučeno kao u stavu drugom izreke. Visina naknade ovih troškova odmerena je prema opredeljenom zahtevu. Tužilji pripada na ime sastava revizije iznos od 33.000,00 dinara, prema AT važećoj u vreme preduzimanja ove parnične radnje.

Kako sastav odgovora na reviziju nije trošak koji je neophodan za vođenje parničnog postupka, to je odbijen zahtev tužene za naknadu troškova revizijskog postupka, o čemu je odlučeno u stavu trećem izreke presude, u skladu sa članom 165. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić