Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, koji odlučuje o dozvoljenosti i osnovanosti revizije u smislu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP (''Službeni glasnik RS'' 72/11), koji je noveliran članom 14. Zakona o izmenama i dopunama ZPP (''Službeni glasnik RS'' 55/14), potrebno je razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa posle donošenja odluke Ustavnog suda I U 63/07 od 20.12.2010. godine. Takođe, postoji potreba ujednačavanja sudske prakse, budući da su apelacioni sudovi donosili različite odluke o istovrsnim tužbenim zahtevima za isplatu razlike zarade, poreza i doprinosa. Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija tužilje osnovana. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je na osnovu rešenja tužene od 06.02.2007. godine raspoređena na radno mesto za socijalni rad u zvanju savetnika u periodu od 01.01.2007. godine zaključno sa aprilom 2009. godine. Rešenjem tužene od 19.02.2007. godine, tužilji je određena visina plate i VIII platna grupa, prvi platni razred i koeficijent za isplatu plate u visini od 2.53, sa uvećanjem ovog koeficijenta od 10% na osnovu staža osiguranja koji se računa sa uvećanim trajanjem, tako da joj je ukupni koeficijent 2,78, s tim da se ovo rešenje primenjuje od 01.01.2007. godine. Rešenje je doneto na osnovu čl. 7, 8. i 9. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužilje za isplatu razlike zarade, navodeći da je tužena postupala u skladu sa odredbama tada važećeg Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija (''Službeni glasnik RS'' 16/07), kada je tužilji isplaćivan umanjeni koeficijent na osnovu staža osiguranja. Nakon objavljivanja odluke Ustavnog suda Srbije u ''Službenom glasniku RS'' broj 21 od 14.01.2011. godine, tužilja nije tražila izmenu rešenja u zakonskoj proceduri propisanoj za otklanjanje posledica navedene uredbe koja je u naznačenom delu nesaglasna sa Ustavom i zakonom, pa stoga tužilja ne može tražiti ni otklanjanje posledica donetih u primeni spornog rešenja do 14.01.2011. godine. Budući da odluke Ustavnog suda nemaju retroaktivno dejstvo, tužilja je u smislu člana 61. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu imala pravo da traži izmenu ranije donetog pojedinačnog akta, a ne da podnosi tužbu sudu za naknadu štete. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tužilje ukazuje da je u nižestepenim presudama pogrešno primenjeno materijalno pravo. Prema članu 263. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija (''Službeni glasnik RS'' 85/05), direktoru Uprave i zaposlenima staž osiguranja se može računati u uvećanom trajanju tako da se svakih 12 meseci efektivno provedenih u obavljanju poslova računa najviše 16 meseci staža osiguranja, da se licima iz stava 1. ovog člana koeficijent uvećava srazmerno stepenu uvećanja staža osiguranja do 30%, da visinu koeficijenta za obračun i isplatu plata u Upravi utvrđuje Vlada i da radna mesta na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem sporazumno utvrđuju ministar nadležan za pravosuđe i ministar nadležan za poslove penzijskog i invalidskog osiguranja. Odlukom Ustavnog suda I U 63/07 od 20.12.2010. godine utvrđeno je da je odredba člana 7. stav 3. navedene Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija nije u skladu sa Ustavom i zakonom. S obzirom da član 7. stav 3. navedene Uredbe, na osnovu koje je uvećanje koeficijenta tužilji bilo 10% umesto 30%, kako je to predviđeno zakonom, nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom, jer je Vlada Uredbom uredila razlike u zvanjima i koeficijentima za državne službenike u Upravi, koja se mogu urediti samo Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija kao posebnim zakonom, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, radi se o nepravilnom radu organa tužene, pa je tužena na osnovu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima dužna da naknadi štetu proisteklu donošenjem neustavne i nezakonite Uredbe, na osnovu koje je tužilji utvrđen manji koeficijent za obračun plata od onog utvrđenog zakonom. Stoga je pogrešan stav Apelacionog suda u Beogradu da je tužilja nepravilno koristila sudsku zaštitu podnošenjem tužbe redovnom sudu, a da prethodno nije korišćeno pravno sredstvo propisano članom 61. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Da bi se koristio ovaj pravni put, neophodno je postojanje konačnog ili pravnosnažnog pojedinačnog akta, koji u konkretnom slučaju nije donet. Takođe, Ustavni sud nije doneo odluku o načinu otklanjanja posledica navedene neustavne Uredbe, niti je Vlada Republike Srbije, kao organ tužene, u okviru svojih ovlašćenja obezbedila izvršenje navedene odluke Ustavnog suda za sporni period neustavnog i nezakonitog umanjenja koeficijenta za obračun plate tužilji. Stoga tužilja ima pravo na podnošenje tužbe za naknadu štete redovnom sudu. Budući da je nižestepenim presudama odbijen tužbeni zahtev tužilje za naknadu štete u visini razlike zarade u spornom periodu, zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje je ostalo nepotpuno utvrđeno u pogledu okolnosti propisanih članom 189. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno o visini štete i obimu naknade štete, pa su stoga obe nižestepene presude ukinute. U ponovnom postupku, prvostepeni sud će uzeti u obzir iznete primedbe i doneti pravilnu i zakonitu odluku. Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

                                                                                                                       Predsednik veća sudija

                                                                                                                       Biserka Živanović,s.r.