U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u parnici tužilje R.A. iz N.S., čiji je punomoćnik S.K., advokat iz N.S., protiv tuženog H.M. & H. DOO iz N.S., čiji je punomoćnik A.K., advokat iz N.S., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i naknadi štete, odlučujući o reviziji tužilje, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2373/14 od 24.09.2014. godine, u sednici održanoj 08.10.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2373/14 od 24.09.2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1004/2014 od 24.04.2014. godine, delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je utvrđeno da je rešenje o otkazu ugovora o radu broj 484 od 21.04.2011. godine, doneto od strane tuženog u vreme donošenja bilo ništavo, te je obavezan tuženi da tužilji umesto vraćanja na rad plati 238.000,00 što predstavlja 18 zarada koje bi tužilja ostvarila da radi kod tuženog, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, kao i da joj naknadi troškove postupka od 157.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja pa do isplate; odbijen je deo tužbenog zahteva kojim je tužilja tražila da se obaveže tuženi da tužilji umesto vraćanja na rad plati preko dosuđenog iznosa od 238.000,00 dinara do traženog iznosa od 428.400,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2373/14 od 24.09.2014. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1004/2014 od 24.04.2014. godine u pobijanom usvajajućem delu, tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se utvrdi da je rešenje o otkazu ugovora o radu br. 484 od 21.04.2011. godine doneto od strane tuženog, u vreme donošenja bilo ništavo, te da se obaveže tuženi da tužilji umesto vraćanja na rad plati 238.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate i u delu odluke o troškovima postupka, tako što je obavezana tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupka od 136.700,00 dinara; stavom drugim izreke, obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove drugostepenog postupka od 36.800,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužilja je izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dostavio odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede iz tačke 12. istog stava, na koju se u reviziji ukazuje, jer pobijana presuda sadrži jasne i potpune razloge o odlučnim činjenicama koji nisu protivrečni stanju u spisima i izvedenim dokazima.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila zaposlena kod tuženog na osnovu ugovora o radu koji je zaključen 08.12.2010. godine. Tuženi je 21.04.2011. godine doneo rešenje o otkazu ugovora o radu u kojem je navedeno da tužilji prestaje radni odnos zbog neostvarivanja rezultata rada, jer nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima je raspoređena. Potom je tuženi 12.07.2011. godine doneo rešenje kojim je stavio van snage rešenje o otkazu ugovora o radu tužilji od 21.04.2011. godine i naveo da je tužilja dužna da se vrati na rad prvog dana od dana prijema ovog rešenja. Tužilja je rešenje od 12.07.2011. godine primila 14.07.2011. godine, ali se nije vratila na posao i zbog toga je tuženi 21.07.2011. godine doneo upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu. Obzirom da tužilja nije postupila u skladu sa rešenjem tuženog od 12.07.2011. godine jer se nije vratila na rad kod poslodavca 15.07.2011. godine, i upozorena je da postoje opravdani razlozi da joj se otkaže ugovor o radu imajući u vidu da je takvim ponašanjem učinila povredu radne obaveze propisanu članom 120. stav 1. tačka 2. Pravilnika o radu. Rešenjem tuženog od 22.08.2011. godine tužilji je otkazan ugovor o radu zbog učinjene povrede radne obaveze - neopravdanog izostanka sa posla 15.07.2011. godine. Tuženi je potom imenovao komisiju sa zadatkom da rešenje od 22.08.2011. godine dostavi tuženoj, a komisija je sastavila zapisnik 10.09.2011. godine u kojem je navedeno da tužilji nije uručeno rešenje od 22.08.2011. godine jer se preporučena pošiljka vratila kao neuručena. Rešenje o otkazu ugovora o radu od 22.08.2011. godine dostavljeno je tužilji preko oglasne table.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je drugostepeni sud odlučio kada je odbio zahtev za poništaj rešenja tuženog od 21.04.2011. godine, kao i zahtev za naknadu štete umesto vraćanja na rad.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pobijano rešenje od 21.04.2011. godine kojim je tužilji bio otkazan ugovor o radu, stavljeno je van snage rešenjem tuženog od 12.07.2011. godine. Poslodavac nije ograničen da odluke o prestanku radnog odnosa stavlja van snage, niti su propisani razlozi kada to može da učini. To znači da pobijano rešenje od 21.04.2011. godine, nije proizvelo nikakvo dejstvo u pogledu radno-pravnog statusa tužilje. Zato je zahtev tužilje za utvrđenje ništavosti rešenja od 21.04.2011. godine neosnovan, jer ne može da se pobija odluka koja ne postoji, a osim toga tužilji je rešenjem od 22.08.2011. godine otkazan ugovor o radu zbog povrede radne obaveze. O radno- pravnom statusu tužilje, konkretno prestanku radnog odnosa, pravnosnažno je odlučeno i to rešenjem od 22.08.2011. godine, koje tužilja nije pobijala. Imajući u vidu navedeno, neosnovan je zahtev tužilje za naknadu štete umesto vraćanja na rad u smislu člana 191. stav 3. Zakona o radu.

Stoga su neosnovani revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 405. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.