Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenim činjenicama tuženi je osnovan 15.06.2006. godine od strane više osnivača zadrugara koji su navedeni u rešenju Agencije za privredne registre od 30.06.2006. godine, sedište zadruge pod nazivom T. S. je u S. na adresi …. Na ime osnivačkog uloga zadrugari su platili svaki po 500,00 dinara. Na sednici Upravnog odbora od 15.06.2006. godine prihvaćeno je da zadrugari u skladu sa svojim sposobnostima i bez naknade obavljaju poslove dok zadruga ne počne da ostvaruje dobit kao i da se zadrugari mogu angažovati na poslovima zadruge u skladu sa njenom delatnošću. Zadruga je na ovoj adresi imala otvorenu prodavnicu stočne hrane u kojoj je zadrugar M.B. obavljao poslove prodavca bez zaključenog ugovora o radu i za svoj rad u prodavnici dobijao 10.000,00 dinara mesečno na ruke, za jednu godinu mu je isplaćen i regres. Tuženi je otvorio prodavnicu 01.08.2006. godine u kući tužioca u B., u ulici …. U prodavnici se prodavala stočna hrana, seme i đubrivo, a poslove prodavca je obavljao tužilac od 01.08.2006. godine dakle od njenog otvaranja pa do zatvaranja prodavnice 01.04.2009. godine. U prodavnici je radio svakodnevno od 07,00 do 20,00 časova osim u periodu od kraja oktobra do marta kada je radno vreme bilo od 07,30 do 18,00 časova. Tužilac je svakodnevno predavao pazar L.M. ili S.G. koji su dolazili uveče u prodavnicu, fiskalizacija fiskalne kase u ovoj prodavnici izvršena je 08.12.2006. godine. Ugovor o radu sa tužiocem tuženi nije zaključio. Za ceo navedeni period tužiocu nije izvršena ni jedna isplata na ime zarade. Tuženi je sa tužiocem usmeno dogovorio da se za tužiočev rad plaća 20.000,00 dinara mesečno.

Na utvrđeno činjenično stanje pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su tužbeni zahtev tužioca usvojili.

Odredbom člana 30. stav 1. Zakona o radu propisano je da se radni odnos zasniva ugovorom o radu, a odredbom člana 32. stav 2. istog zakona da ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu, smatra se da je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad.

U konkretnom slučaju, tužilac je u periodu od 01.08.2006. godine pa do 01.04.2009. godine u prodavnici radio svakodnevno od 07,00 do 20,00 časova, svakodnevno predavao pazar tuženom i u prodavnici isključivo prodavao proizvode tuženog. Kako je u toku postupka utvđeno da tužilac nije bio zadrugar tuženog, a nije bio ni osnivač tuženog, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog u periodu od 10.02.2007. do 01.04.2009. godine, pa navodi u reviziji o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani.

Iz utvrđenih činjenica proizlazi da je tužilac sa tuženim ugovorio da mu se mesečno na ime zarade plaća 20.000,00 dinara, te kako tuženi u navedenom periodu tužiocu nije isplatio zaradu, to su pravilno nižestepeni sudovi obavezali tuženog da tužiocu za sporni period isplati mesečno po 20.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom. Iz navedenih razloga neosnovano revizijom tuženi pobija drugostepenu presudu i u ovom delu.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale navode u reviziji tuženog pa je našao da su bez uticaja na pravilno donete odluke nižestepenih sudova.

Na osnovu odredbe člana 414. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Branislava Apostolović,s.r.