U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u parnici tužilaca AA iz ... i BB iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Ljiljana Tomić Vidović, advokat iz ..., protiv tuženog „VV“ … iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2571/15 od 10.12.2015. godine, u sednici održanoj 29.03.2017. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2571/15 od 10.12.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vrbasu P1 384/14 od 14.09.2015. godine, stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se ponište rešenja tuženog o otkazu ugovora o radu od 19.06.2014. godine na osnovu kojih je tužiocu AA otkazan ugovor o radu br. … od 24.12.2003. godine i utvrđen prestanak radnog odnosa sa 19.06.2014. godine, a tužiocu BB je otkazan ugovor o radu br. … od 01.11.2003. godine i utvrđen prestanak radnog odnosa sa 19.06.2014. godine, a odbijen je i zahtev da se obaveže tuženi da tužioce vrati na rad i rasporedi na radna mesta koje odgovaraju njihovoj stručnoj spremi i radnom iskustvu. Stavom drugim izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2571/15 od 10.12.2015. godine stavom prvim izreke odbijena je žalba tužilaca i presuda Osnovnog suda u Vrbasu P1 384/14 od 14.09.2015. godine potvrđena. Stavom drugim izreke odbijen je zahtev tužilaca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci su izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka učinjene pred drugostepenim sudom i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nema propusta u primeni odredaba ZPP, pri čemu drugostepena presuda sadrži ocenu svih žalbenih navoda koji su od odlučnog značaja.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bili zaposleni kod tuženog na neodređeno vreme i to tužilac AA na osnovu ugovora o radu od 24.12.2003. godine, a tužilac BB na osnovu ugovora o radu od 01.11.2003. godine, prema kojima su obavljali poslove „vozač vozila od 7 i više tona.“ Tuženi je 26.02.2014. godine sa Privrednim društvom za trgovinu i usluge „GG“ ... zaključio ugovor o kupoprodaji i distribuciji kojim je ovo društvo preuzelo obavezu prodaje i distribucije proizvoda tuženog. Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta tuženog od 06.04.2012. godine na radnom mestu vozača vozila od 7 i više tona nosivosti bilo je sistematizovano 20 izvršilaca, a na osnovu akta o izmeni ovog Pravilnika od 30.05.2014. godine, taj broj je smanjen na 2 izvršioca. Tuženi je 02.06.2014. godine doneo predlog Programa rešavanja viška zaposlenih koji je dostavio Nacionalnoj službi za zapošljavanje i … sindikatu, kao i sindikatima „…“ i „…“. Nacionalna služba za zapošljavanje je 11.06.2014. godine dostavila svoje mišljenje, a mišljenje su dostavili i sindikati. Tuženi je 18.06.2014. godine doneo Program rešavanja viška zaposlenih. U Programu je utvrđeno da su nastupile, odnosno da će nastupiti ekonomske, tehnološke i organizacione promene zbog kojih se javila potreba za smanjenjem broja zaposlenih (ukidanjem određenih radnih mesta, smanjenjem broja izvršilaca na određenim radnim mestima). Utvrđeno je da na dan donošenja Programa tuženi ima ukupno 976 zaposlenih od čega 946 na neodređeno vreme, 30 na određeno vreme, a 70 zaposlenih na neodređeno vreme su višak. U Programu su pod tačkom 3.3. predviđeni kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih i to da je osnovni i jedini selekcioni kriterijum na osnovu koga se utvrđuje višak zaposlenih na radnim mestima na kojima se smanjuje broj izvršilaca - ostvareni rezultati rada zaposlenog za šest meseci koji prethode donošenju predloga programa. Na poslovima na kojima se ne primenjuje pojedinačna norma, rezultati rada se utvrđuju na osnovu ocene neposrednih rukovodilaca zaposlenih koji predstavljaju višak. Ocena se zasniva na elementima kvalitet i kvantitet rada, efikasnost u obavljanju radnih zadataka, samostalnost u radu, odnos prema zadacima i sredstvima rada i drugo. Neposredni rukovodilac tužilaca DD je ocenjivao sve izvršioce na radnom mestu vozača vozila od 7 i više tona za period od 30.11.2013. godine do 30.05.2014. godine i tužilac AA je ocenjen za kvalitet i kvantitet rada 2, za efikasnost 2, za samostalnost u radu 1, odnos prema zadacima i sredstvima rada 2, inovacija 1, drugo 1, a tužilac BB za kvalitet i kvantitet rada 2, za efikasnost 1, za samostalnost u radu 1, odnos prema zadacima i sredstvima rada 2, inovacija 1, drugo 1. Na osnovu ovih ocena utvrđeno je da je za radom tužilaca prestala potreba, s tim što tužiioci kao i ostali zaposleni vozači nisu bili upoznati sa ocenom koju je dao neposredni rukovodilac pre otkaza ugovora o radu. Sporna rešenja o otkazu ugovora o radu tužiocima doneta su 19.06.2014. godine na osnovu člana 179. tačka 9. Zakona o radu i sa tim danom tužiocima je prestao radni odnos, a pre prestanka radnog odnosa isplaćena im je otpremnina. U vreme kada su tužioci proglašeni viškom tuženi je po osnovu ugovora o privremenim i povremenim poslovima radno angažovao 220 lica na različitim pomoćnim, pripremnim ili fizičkim poslovima.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižesteeni sudovi odbili tužbeni zahtev za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa od 19.06.2014. godine uz zaključak da je za donošenje spornih rešenja bio obrazovan otkazni razlog propisan članom 179. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13).

Članom 179. tačka 9. Zakona o radu propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Odredbama članova 153-158. Zakona o radu propisan je način utvrđivanja viška zaposlenih kod poslodavca, kada je obzirom na ukupan broj zaposlenih i broj zaposlenih koji su višak, neophodno donošenje programa rešavanja viška zaposlenih, pa je propisana sadržina programa i postupak njegovog donošenja.

Kod tuženog je došlo do ekonomskih, tehnoloških i organizacionih promena koje su dovele do smanjenja ukupnog broja zaposlenih (za 70) i u postupku utvrđivanja viška zaposlenih tuženi je 18.06.2014. godine usvojio Program rešavanja viška zaposlenih u kome su, pored ostalog, na osnovu člana 155. stav 1. tačka 4. Zakona o radu, predviđeni kriterijumi za utvrđivanje koji zaposleni su višak (tačka 3.3). Kako je na poslovima koje su tužioci obavljali došlo do smanjenja broja izvršilaca sa 20 na 2, tuženi je na sve izvršioce ovih poslova primenio kriterijume tako što su u predviđenoj proceduri vrednovani njihovi rezultati rada u određenom periodu, te kako su tužioci ocenjeni nižom ocenom od dva zaposlena koji su ostali na radu, proglašeni su viškom, čime je utvrđen prestanak potrebe za njihovim radom a što je osnov za primenu otkaznog razloga iz člana 179. tačka 9. Zakona o radu. Stoga su po oceni Vrhovnog kasacionog suda neosnovani revizijski navodi kojima se ukazuje da su sporna rešenja nezakonita iz razloga što tužioci nisu bili upoznati sa postupkom ocenjivanja. Naime, tužioci su mogli da se upoznaju sa postupkom i načinom ocenjivanja rezultata rada u prethodnom šestomesečnom periodu, jer su postupak i način ocenjivanja bili predviđeni Programom rešavanja viška zaposlenih, a posle saznanja za ocene, mogli su da ukažu na eventualne nepravilnosti u ocenjivanju. Međutim, tužioci to nisu učinili konkretnim primedbama na svoje ili na ocene drugih izvršilaca (onih koji nisu proglašeni za višak), iako su pisani dokazi o tome u spisima predmeta, a ocene date svim izvršiocima poslova koje su i tužioci obavljali utvrđene su u činjeničnom stanju prvostepene presude.

Tužioci su revizijskim navodima ukazali da je tuženi sprovedenim ocenjivanjem povredio njihovo pravo na odbranu od otkaznog razloga imali dobre rezultate rada, na šta im niko nije ukazao. Revizijski sud je ove navode ocenio neosnovanim, s obzirom da nije došlo do povrede odredbe člana 7. Kovencije 158 (Međunarodne organizacije rada) o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca kojom je propisano da radni odnos radnika neće prestati zbog razloga vezanih za ponašanje radnika ili njegov rad pre nego što mu se omogući da se brani od iznetih navoda, osim ako se s razlogom ne može očekivati od poslodavca da mu pruži tu mogućnost. U smislu člana 179. Zakona o radu, otkazni razlog iz tačke 9. ovog člana na osnovu koga su doneta sporna rešenja, ne spada u grupu otkaznih razloga koji se odnose na ponašanje ili radnu sposobnost zaposlenog, već na potrebe poslodavca, pa je tužiocima dat otkaz zbog prestanka potrebe za njihovim radom, a ne zbog loših rezultata rada ili neostvarivanja rezultata rada, što je samostalan otkazni razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog propisan članom 179. tačka 1. Zakona o radu.Rezultati rada kao kriterijum za utvrđivanje viška zaposlenih primenjuju se u situaciji kada je potrebno od više izvršilaca na jednom radnom mestu odrediti ko od njih predstavlja višak, zato što postoji konkurencija više zaposlenih za jedno radno mesto. U konkretnom slučaju rezultati rada kao kriterijum u postupku utvrđivanja viška zaposlenih podrazumevali su ocenu rada zaposlenih na radnim mestima na kojima je smanjen broj izvršilaca, na način da neposredni rukovodilac koji je u relevantnom periodu vršio nadzor nad njihovim radom oceni na isti način (ocenama od 1 do 5) u kojoj su meri karakteristike utvrđene Programom rešavanja viška zaposlenih (kvalitet i kvantitet rada, efikasnost u obavljanju radnih zadataka, samostalnost u radu, odnos prema zadacima i sredstvima rada i drugo) bile zastupljene u svakodnevnom ponašanju i izvršavanju radnih zadataka tih izvršilaca, a što je učinjeno i zato ne može predstavljati povredu prava tužilaca od otkaznog razloga.

Osim toga, nisu od uticaja revizijski navodi da je tuženi poslodavac sa velikim brojem lica (220) zaključivao ugovore o privremenim i povremenim poslovima, koji su radili i na sistematizovanim poslovima koji nisu ponuđeni zaposlenima koji su višak. Naime, na osnovu člana 197. Zakona o radu poslodavac može da zaključi ugovor o privremenim i povremenim poslovima sa određenim licem radi obavljanja poslova iz svoje delatnosti. Organizacija rada i poslovanja spada u autonomnu i samostalnu oblast delovanja poslodavca, zbog čega sud ne može da ocenjuje opravdanost ili celishodnost zaključivanja ugovora u smislu navedene zakonske odredbe, a u ovom postupku tužioci nisu ukazali na konkretno odgovarajuće i upražnjeno radno mesto na koje su mogli biti premešteni. Imajući u vidu da je u postupku donošenja pobijanog rešenja tuženi u svemu postupio prema odredbama člana 153-158. Zakona o radu, tužiocima je zakonito prestao radni odnos na osnovu člana 179. tačka 9, pa nisu ispunjeni uslovi propisani članom 191. stav 1. istog zakona da se vrate na rad kod tuženog.

Imajući u vidu navedeno neosnovani su revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Stoga je Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić