U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ..., ..., čiji je punomoćnik Snežana Knežević - Radovanović, advokat iz ..., protiv tuženog A.D. „BB“ ..., čiji je punomoćnik dr Ljubiša Pavlović, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 536/18 od 04.04.2018. godine, u sednici veća održanoj dana 21.11.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 536/18 od 04.04.2018. godine.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po reviziji.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Požegi P1 201/2017 od 08.11.2017. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime manje plaćene zarade i naknade zarade za period od 01.04.2014. godine do 31.05.2015. godine isplati pojedinačne mesečne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom na svaki iznos od dospelosti svakog iznosa do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu izreke, sve u roku od osam dana od prijema otpravka odluke, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu na ime manje plaćene naknade za troškove ishrane u toku rada za period od 01.01.2014. godine do 31.12.2014. godine isplati iznos od 43.473,05 dinara i to pojedinačne mesečne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom na svaki iznos počev od dospelosti do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu izreke. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi da u korist tužioca na iznose dosuđene stavom prvim izreke plati doprinose na penzijsko i invalidsko osiguranje, za zdravstveno osiguranje i za osiguranje za slučaj nezaposlenosti nadležnim fondovima. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu plati naknadu štete – neisplaćenu razliku otpremnine po osnovu viška zaposlenih u iznosu od 224.973,01 dinara, sa zakonskom zatezom kamatom počev od 01.01.2015. godine do isplate, u roku od osam dana od prijema otpravka odluke, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom petim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 156.941,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti odluke do isplate, sve u roku od osam dana od prijema otpravka odluke.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 536/18 od 04.04.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom, trećem i petom izreke tako što je: 1) odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu po osnovu manje isplaćene zarade i naknade zarade za period od 01.04.2014. godine do 31.10.2014. godine isplati pojedinačne mesečne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog do isplate, sve bliže navedeno u toj tački tog stava izreke; 2) odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se obaveže tuženi da u njegovu korist za isti period na iznose navedene u prethodnoj tački ovog stava plati doprinose penzijskog, invalidskog i zdravstvenog osiguranja i osiguranja za slučaj nezaposlenosti nadležnim fondovima; 3) obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 119.275,16 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti odluke do isplate, u roku od osam dana od prijema otpravka odluke.

Protiv drugostepene presude i to preinačujućeg dela sadržanog u stavu drugom izreke, tužilac je blagovremeno preko punomoćnika izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo sudu odgovor na reviziju tužioca.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13- US, 74/13-US, 55/14 i 87/18 - u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

Drugostepena presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen na neodređeno vreme kod tuženog do 31.10.2014. godine, kada mu je radni odnos prestao na osnovu rešenja o otkazu ugovora o radu, zbog prestanka potrebe za obavljanjem posla. Za vreme radnog odnosa tužilac je bio raspoređen na poslove ... za koje je predviđen drugi stepen stručne spreme. Njegova zarada za puno radno vreme je iznosila 945 bodova. Prema Pravilniku o radu tuženog iz 2005. godine, posao koji tužilac obavljao vrednovan je koeficijentom 1,35, ali nije utvrđena osnovna zarada, niti definisan način njenog utvrđivanja, osim što je propisano da zarada sa koeficijentom 1,00 vredi 700 bodova, a najsloženiji poslovi su vrednovani sa koeficijentom 2,20 i vrede 1540 bodova. Ovim Pravilnikom je predviđeno pravo na uvećanu zaradu od 110% za rad u dane praznika koji su neradni dani i 26% za noćni rad i smenski rad, kao i za prekovremeni rad ako on nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da mu isplati manje plaćenu zaradu i naknadu zarade za period od 01.04.2014. godine do 31.10.2014. godine, po osnovu člana 52. Posebnog kolektivnog ugovora za građevinarstvo i industriju građevinskog materijala („Službeni glasnik RS“, broj 15/12), koji je kod tuženog bio u primeni do 29.03.2014. godine i člana 34. Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost putne privrede („Službeni glasnik RS“, broj 3/15), koji se primenjivao od 22.01.2015. godine. Po oceni prvostepenog suda, tuženi je u spornom periodu isplatu zarade tužiocu vršio određivanjem manje cene rada od cene rada koja bi mu pripadala prema navedenim Posebnim kolektivnim ugovorima, pa su samim tim isplate koje zavise od osnovne zarade vršene u manjim iznosima od pripadajućih.

Nasuprot stanovištu prvostepenog suda, drugostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan u delu kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati manje isplaćenu zaradu i naknadu zarade za period od 01.04.2014. godine do 31.10.2014. gdoine, kao i da u njegovu korist na ove iznose za taj period uplati doprinose obaveznog socijalnog osiguranja nadležnim fondovima, zbog čega je u tom delu preinačio prvostepenu presudu i odlučio kao u stavu drugom izreke tačke 1. i 2.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je u pobijanom delu drugostepene presude primenjeno materijalno pravo kada je prvostepena presuda delimično preinačena i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatu manje isplaćene zarade i naknade zarade za period od 01.04.2014. godine do 31.10.2014. godine, kao i zahtev za uplatu doprinosa obaveznog socijalnog osiguranja za taj period na te iznose.

Naime, pravilan je zaključak drugostepenog suda da za navedeni period nije mogla biti primenjena odredba člana 52. Posebnog kolektivnog ugovora za građevinarstvo i industriju građevinskog materijala, kojim je bilo propisano da se osnovna zarada dobija množenjem koeficijenta posla i iznosa osnovne zarade za najjednostavniji rad kod poslodavca, koja se za koeficijent 1,00 ugovara u visini minimalne zarade uvećane za pripadajuće poreze i doprinose, jer je ovaj kolektivni ugovor prestao da važi pre tog perioda. U spornom periodu je zarada tužiocu isplaćivana u skladu sa ugovorom o radu, prema ceni rada koju je utvrđivao direktor tuženog i bila je veća od minimalne zarade. U spornom periodu nije se primenjivao ni jedan od Posebnih kolektivnih ugovora kojima je utvrđena visina cene rada, koja nije bila propisana ni Pravilnikom o radu kod tuženog, iz čega proizilazi da tužiocu ne pripada tražena razlika zarde i ostalih primanja. Pravilan je zaključak drugostepenog suda da tužiocu ne pripada razlika zarade i naknade ni za šest dana januara 2015. godine jer nije dokazao kolika je visina njegovog potraživanja za taj period.

Suprotno revizijskim navodima, u postupku je utvrđeno da je tužiocu u spornom periodu isplaćivana zarada koja je bila viša od minimalne zarade propisane odredbom člana 111. Zakona o radu, pa se revizijom neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Odluka iz stava drugog izreke presude je doneta u smislu odredbe člana 154. stav 1. ZPP. Naime, neosnovan je zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po reviziji, budući da se odgovor na reviziju ne može smatrati radnjom neophodnom za odlučivanje o reviziji u konkretnom slučaju.

Predsednik veća-sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić