Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2535/20 od 03.11.2020. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda Gž1 2535/20 od 14.12.2020. godine, stavom prvim izreke delimično je usvojena žalba tužilaca i prvostepena presuda preinačena, tako što je tuženi obavezan da na ime neisplaćene zarade isplati tužiocu AA iznos od 233.959,39 dinara u pojedinačnim iznosima i sa zakonskom zateznom kamatom bliže označeno u izreci, a tužiocu BB iznos od 213.963,18 dinara u pojedinačnim iznosima i sa zakonskom zateznom kamatom bliže označeno u izreci i određeno da svaka stranka snosi svoje troškove prvostepenog postupka, dok je u preostalom delu žalba tužilaca odbijena i prvostepena presuda potvrđena. Stavom drugim izreke odbijen je zahtev tužilaca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u preinačujućem delu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi čalana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...55/14) i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi članova 5, 7. i 308. ZPP, jer je drugostepeni sud delimično preinačio prvostepenu presudu na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog u prvostepenom postupku, bez otvaranja rasprave.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužioci su na osnovu ugovora o radu zasnovali radni odnos kod tuženog na poslovima ... i te poslove su obavljali do otkaza ugovora o radu na osnovu osporenih rešenja tuženog od 26.03.2012. godine. Tužioci su dana 09.03.2012. godine oko 15,00 časova, pre isteka radnog vremena, odbili da po završetku radnog vremena nastave rad kod tuženog zbog iznenadnog povećanja obima posla i zbog toga im je otkazan ugovor o radu zbog nepoštovanja radne discipline uz ocenu da ne mogu da nastave rad kod tuženog. Prema zaključenim ugovorima o radu sa aneksima, tužioci su kod tuženog bili u radnom odnosu na neodređeno vreme sa punim radnim vremenom, prema rasporedu rada i potrebama poslodavca, radom u smenama, pravom na preraspodelu radnog vremena, dnevnim radnim vremenom od osam časova, šestodnevnom radnom nedeljom i radom dužim od radnog vremena. Veštačenjem je utvrđena visina uvećane zarade po osnovu prekovremenog rada za oba tužioca na osnovu ručno vođenje evidencije o prisustvu na radu za sporni period. Tuženi je veštaku dostavio obračunske liste za tužioce, kao i obaveštenje da ne poseduje ostalu dokumentaciju koja je izgorela, te se na osnovu obračunskih lista nije mogao utvrditi prekovremeni rad tužilaca, a tuženi takođe nije dostavio ni druge dokaze na osnovu kojih bi veštak mogao uporediti evidenciju prekovremenog rada sa evidencijom tuženog jer ne postoji elektronski zapis o ulasku i izlasku radnika, odnosno evidencija kartica zaposlenih kod tuženog, niti tahografski zapis iz autobusa koji su u spornom periodu vršili prevoz zaposlenih. Na osnovu izveštaja tuženog utvrđeno je da ne poseduje elektronsku evidenciju po osnovu korišćenja kartice koja se očitavala prilikom ulaska i izlaska zaposlenih sa radnog mesta, jer softver koji je registrovao navedene podatke više nije u funkciji niti se koristi, a podaci nisu sačuvani, te da u sedištu radnje ne postoje tahografski ulošci za autobus koji je u periodu od marta 2011. do aprila 2012. godine služio za prevoz radnika jer je prodat, a u istom periodu korišćen je veći broj vozila, pri čemu su vozila otuđivana i zamenjivana novim vozilima. Iz zapisnika Inspekcije rada od 10.05.2012. i 11.05.2012. godine proizilazi da je radno vreme zaposlenih u šestodnevnoj radnoj nedelji trajalo duže od punog radnog vremena (48 časova), da ovakav rad poslodavac nije iskazivao kao prekovremeni rad niti uvećavao zaradu zaposlenom po tom osnovu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužilaca za naknadu štete u vidu neisplaćene zarade za prekovremeni rad, nalazeći da tužioci nemaju na to pravo jer je visina utvrđena veštačenjem na osnovu ručno vođene evidencije o prisustvu na radu jednog od tužilaca, koji dokaz tužioci nisu predali na pripremnom ročištu, već tek prilikom veštačenja u aprilu 2019. godine.

Drugostepeni sud je zauzeo suprotno stanovište u pogledu odluke o naknadi štete za uvećanu zaradu po osnovu prekovremenog rada, nalazeći da tužioci na osnovu člana 108. stav 1. tačka 3. Zakona o radu imaju pravo na naknadu štete u visini utvrđenoj veštačenjem, kod utvrđene činjenice da su zaposleni kod tuženog zbog specifičnosti organizacije i načina rada i potreba osiguranja potrebne količine robe po narudžbinama kupaca, radili duže od punog radnog vremena. Pri čemu tuženi nije pružio dokaze o evidenciji radnog vremena zaposlenih postupajući protivno obavezi iz člana 24. tačka 1. Zakona o evidencijama u oblasti rada i obavezi vođenja evidencije radnog vremena zaposlenih, kao sastavnom delu obračuna zarada istih.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbene zahteve za naknadu štete po osnovu uvećane zarade za prekovremeni rad.

Odredbom člana 50. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05) koji je bio na snazi u spornom periodu, propisano je da puno radno vreme iznosi 40 časova nedeljno, ako ovim zakonom nije drukčije određeno. Pored toga, po odredbi člana 53. navedenog zakona zaposleni je na zahtev poslodavca dužan da radi duže od punog radnog vremena u slučaju više sile, iznenadnog povećanja obima posla i u drugim slučajevima kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran (prekovremeni rad). Prekovremeni rad ne može da traje duže od osam časova nedeljno, niti duže od četiri časa dnevno po zaposlenom. Poslodavac može da izvrši preraspodelu radnog vremena kada to zahteva priroda delatnosti, organizacija rada, bolje korišćenje sredstava rada, racionalnije korišćenje radnog vremena i izvršenje određenog posla u utvrđenim rokovima. Preraspodela radnog vremena vrši se tako da ukupno radno vreme zaposlenog u periodu od šest meseci u toku kalendarske godine u proseku ne bude duže od punog radnog vremena. U slučaju preraspodele radnog vremena, radno vreme ne može da traje duže od 60 časova nedeljno (član 57.). Zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktima i ugovorom o radu za prekovremeni rad najmanje 26% od osnovice (član 108. stav 1. tačka 3.).

Po odredbama Zakona o evidencijama u oblasti rada ("Službeni list SRJ", br. 46/96 "Službeni glasnik RS", br. 101/2005, 36/2009), poslodavac je dužan da pored ostalih vodi i evidenciju o zaradama zaposlenih. Evidencija o zaradama zaposlenih lica sadrži podatke o radnom vremenu i njegovom korišćenju i uključuje, između ostalog i časove rada dužeg od punog radnog vremena (član 24). Evidencije u oblasti rada utvrđene ovim zakonom vode se unošenjem podataka u kartoteke, knjige, obrasce, sredstva za automatsku obradu podataka i druga sredstva za vođenje evidencija (član 45), a podaci iz evidencije o zaradama zaposlenih lica čuvaju se trajno (član 25).

Prema navedenim odredbama zakona da bi za prekovremeni rad postojala obaveza poslodavca da zaposlenom isplati uvećanu zaradu potrebno je da je zaposleni na prekovremenom radu ostajao na zahtev poslodavca, da je u prekovremenim satima ispunjavao svoje radne obaveze i da dokaže visinu novčanog iznosa koji mu duguje poslodavac na ime uvećane zarade za prekovremeni rad. U dokazivanju prekovremenog rada i broja prekovremenih radnih sati, zaposleni može da koristi sva dokazna sredstva predviđena Zakonom o parničnom postupku, a u nedostatku pisanih dokaza, sud sveobuhvatno ceni iskaze tužioca, kao zaposlenog, svedoka i drugih zaposlenih lica, te činjenica da poslodavac nije evidentirao prekovremene sate rada ne može biti cenjena na štetu zaposlenog koji je obavljao svoje radne zadatke. Zato u nedostatku pisane dokumentacije poslodavca o evidenciji prisustva zaposlenih na radu (koju je poslodavac dužan da vodi i koji podaci se čuvaju trajno), sud u svakom konkretnom slučaju ceni izvedene dokaze prema prirodi delatnosti i organizaciji rada kod poslodavca, kao i specifičnosti posla koji zaposleni obavlja kod poslodavca po ugovoru o radu. Suprotno stanovištu revidenta, činjenica da je u pogledu broja prekovremenih sati u odsustvu pisane evidencije poslodavca, visina uvećane zarade utvrđena veštačenjem na osnovu evidencije tužioca o prisustvu na radu, ne znači da je činjenično stanje utvrđeno na osnovu dokaza za koje je nastupila prekluzija u predlaganju dokaznih sredstava. Prema stanju u predmetu tužioci su u tužbi pored zahteva za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu istakli i zahtev za naknadu štete u vidu neisplaćene zarade za prekovremeni rad i predložili izvođenje dokaza (saslušanje stranaka i svedoka, te pribavljanje elektronskog zapisnika o ulasku i izlasku radnika sa posla, tahografa iz autobusa koji je služio za prevoz radnika, kao i veštačenje od strane veštaka eonomsko-finansijske struke). Kako tuženi za potrebe veštačenja nije dostavio evidenciju o prisustvu tužilaca na radu, već samo obračunske liste iz kojih nije bilo moguće utvrditi postojanje prekovremenog rada, utvrđena visina uvećane zarade po osnovu prekovremenog rada veštačenjem, na osnovu evidencije tužioca o prisustvu na radu, predstavlja relevantan dokaz o visini štete, u sklopu rezultata celokupnog postupka i utvrđenog postojanja prekovremenog rada kod tuženog.

Zbog toga su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Na osnovu člana 414. stav 1. Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić