Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o reviziji tuženog i ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud kao revizijski pazi po službenoj dužnosti.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja, proizlazi da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog na poslovima ..., da mu je rešenjem tuženog od 08.02.2016. godine, otkazan ugovor o radu zbog toga što je usled organizacionih promena prestala potreba za obavljanjem poslova na kojima je tužilac radio, odnosno zato što je novim pravilnikom o sistematizaciji poslova ukinuta navedena služba. Tuženi je isplatio tužiocu otpremninu nakon prestanka radnog odnosa 31.03.2016. godine, u iznosu od 199.672,56 dinara (umesto 238.028,06 dinara). U vreme sprovođenja racionalizacije zaposlenih kod tuženog je bilo zaposleno ukupno 82 izvršioca na neodređeno vreme, a rešenje o otkazu ugovora o radu dobilo je 12 zaposlenih, jer je došlo do ukidanja osam radnih mesta, dok je na radnom mestu ... došlo do smanjenja broja zaposlenih za četiri izvršioca. Tuženi je doneo Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova 22.01.2016. godine, ali nije doneo program rešavanja viška zaposlenih, iako je bio u obavezi da to učini, s obzirom na broj zaposlenih kojima je prestao radni odnos, pa je na taj način postupio suprotno odredbi člana 153. stav 1. tačka 1. Zakona o radu.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava osnovano zaključili da tuženi u postupku racionalizacije broja zaposlenih nije ispoštovao zakonom predviđenu preceduru iz kojih razloga su usvojili tužbeni zahtev tužioca i utvrdili da je rešenje o otkazu ugovora o radu ništavo.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda razlozi revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava nisu osnovani.

Naime, odredbom člana 153. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 75/14), propisano je da je poslodavac dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih ako utvrdi da će zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena u okviru perioda od 30 dana doći do prestanka potrebe za radom zaposlenih na neodređeno vreme i to za najmanje 10 zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu više od 20, a manje od 100 zaposlenih na neodređeno vreme. Odredbom člana 158. stav 1. istog zakona propisano je da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu, u smislu člana 179. stav 5. tačka 1. ovog zakona, zaposlenom isplati otpremninu u skladu sa ovim članom.

Neosnovani su revizijski navodi kojima se ističe da poslodavac nije bio u obavezi da donese program rešavanja viška zaposlenih, kao i da nije povredio proceduru prilikom davanja otkaza, imajući u vidu navedenu odredbu člana 153. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, te da je kod tuženog bilo zaposleno 82 radnika, a za 12 zaposlenih prestao radni odnos kao tehnološkom višku, pa suprotno navodima revizije, a polazeći od sadržine navedene zakonske odredbe, nije od uticaja koliko je radnih mesta ukinuto, već koliko je zaposlenih na tim radnim mestima dobilo otkaz.

Suprotno revizijskim navodima, rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu je nezakonito i iz razloga što je obaveza poslodavca da tužiocu za čijim je radom kod tuženog prestala potreba, obračuna i isplati otpremninu u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa, shodno odredbi člana 22. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru. Tačno je da rešenje o prestanku radnog odnosa neće biti ništavo ako je isplata izvršena i posle datuma označenog kao prestanak radnog odnosa zbog greške u obračunu zarade ili ako je zaposleni primio otpremninu pre podnošenja tužbe za poništaj odluke o prestanku radnog odnosa, ali u konkretnom slučaju tužiocu je radni odnos prestao 08.02.2016. godine, tužbu za utvrđenje ništavosti rešenja podneo je 08.03.2016. godine, a tuženi mu je isplatio otpremninu tek 31.03.2016. godine i to u umanjenom iznosu.

Pravilno je obavezan tuženi da tužiocu isplati i naknadu štete u visini izgubljene zarade, kao i da tužioca vrati na rad i uplati pripadajuće doprinose primenom odredbe člana 191. Zakona o radu.

Ostalim navodima revizije se osporava utvrđeno činjenično stanje što ne može biti revizijski navod u smislu odredbe člana 407. stav 2. ZPP, pa je iz napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Odluke o troškovima parničnog postupka su donete pravilnom primenom odredbi člana 153. i 154. ZPP, dok je zahtev za naknadu revizijskih troškova tuženog odbijen, imajući u vidu da tuženi po ovom pravnom leku nije uspeo.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić