U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Dragane Mirosavljević, Nadežde Vidić, Gordane Komnenić i Vesne Mastilović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Branislava Vidicki, advokat iz ..., protiv tuženog Kliničkog centra Vojvodine, Novi Sad, čiji je punomoćnik Milena Ivošević, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3574/22 od 17.08.2022. godine, u sednici veća održanoj dana 18.01.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3574/22 od 17.08.2022. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČUJU SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3574/22 od 17.08.2022. godine i presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 2292/21 od 16.05.2022. godine u usvajajućem delu, tako što se ODBIJA kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da tužiocu za period od 11.06.2018. godine do 11.06.2021. godine naknadi troškove ishrane u toku rada i troškove regresa za korišćenje godišnjeg odmora, sa zateznom kamatom od 27.01.2022. godine do isplate i obračunatom zateznom kamatom do 26.01.2021. godine i ODBIJA zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka sa zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženom na ime naknade troškova celog postupka plati 176.751,00 dinar, u roku od osam dana od dana prijema pisanog otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 2292/21 od 16.05.2022. godine, tužbeni zahtev tužioca je delimično usvojen i obavezan tuženi da tužiocu za period od 11.06.2018. godine do 11.06.2021. godine naknadi troškove ishrane u toku rada i troškove regresa za korišćenje godišnjeg odmora sa zateznom kamatom i obračunatom zateznom kamatom, kao u njegovom sadržaju. Odbijen je tužbeni zahtev tužioca za naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora preko dosuđenih pa do traženih iznosa sa zateznom kamatom i obračunatom kamatom, kao u njegovom sadržaju. Obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 52.500,00 dinara sa zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom petim izreke, tužilac je oslobođen obaveze plaćanja sudskih taksi.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3574/22 od 17.08.2022. godine, odbijena je žalba tuženog i prvostepena presuda potvrđena u usvajajućem delu.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj u smislu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Tužilac je dao odgovor na reviziju.

Po oceni Vrhovnog suda, ispunjeni su uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog, radi ujednačavanja sudske prakse po pitanju prava zaposlenih u zdravstvenim ustanovama na isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog i u spornom periodu obavljao je poslove ..., sa koeficijentom za obračun i isplatu plate od 8,98. Tuženi je u spornom periodu od 11.06.2018. do 11.06.2021. godine tužiocu isplaćivao platu koju je obračunavao kao proizvod koeficijenta radnog mesta i osnovice. U avgustu, oktobru i decembru 2018. godine, januaru, aprilu, maju, julu, avgustu, oktobru i decembru 2019. godine, januaru, martu, aprilu, junu, julu, septembru, oktobru i decembru 2020. godine i martu 2021. godine tužiocu je visina osnovne plate bila niža od iznosa minimalne zarade, pa je tuženi svakog meseca vršio dopunu plate do iznosa minimalne zarade. U preostalim mesecima spornog perioda tužiocu je isplaćivana osnovna plata u većem iznosu od minimalne, odnosno u iznosu od ukupno 25.563,41 dinar. U obračunskim listama za sporni period tuženi nije iskazao naknadu za ishranu u toku rada i naknadu regresa za korišćenje godišnjeg odmora niti deo koeficijenta koji se odnosi na ove naknade. Veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke visina ovih naknada utvrđena je u varijanti spram najpovoljnijih kriterijuma za tuženog u uporedno važećim Posebnim kolektivnim ugovorima u Republici Srbiji, koji kao i tuženi zaradu zaposlenima isplaćuju iz budžeta RS, i u kojima je naknada za ishranu u toku rada propisana u visini od 250,00 dinara bruto na dnevnom nivou, a naknada za regres u visini od 1/12 minimalne zarade na mesečnom nivou.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su ocenili da postoji obaveza tuženog da tužiocu isplati sporne naknade. Naime, tužiocu, po definiciji iz člana 111. Zakona o radu, u minimalnoj zaradi ne može da bude sadržana predmetna naknada troškova, nezavisno od činjenice što je odredbom člana 4. stav 1. Zakona o platama u državnim organima, javnim službama propisano da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a stavom 2. istog člana, da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Po mišljenju nižestepenih sudova, u situaciji kada je tuženi tužiocu isplaćivao minimalnu zaradu sledi da tužiocu nisu isplaćeni topli obrok i regres, pa je tuženi dužan da joj tu naknadu isplati u visini utuženih iznosa.

Po oceni Vrhovnog suda osnovano se revizijom tuženog ukazuje da su na pravilno utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo.

Tuženi je zdravstvena ustanova koja se u smislu Zakona o javnim službama (“Službeni glasnik RS, br. 42/91…83/14) smatra javnom službom, zbog čega se na zaposlene kod tuženog primenjuje Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 157/20).

Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 157/20), propisuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 1. stav 1. tačka 3.). Odredbom člana 3. stav 1. tog Zakona, propisano je da osnovicu za obračun i isplatu plata utvrđuje Vlada, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne skupštine Republike Srbije. Na osnovu odredbe člana 4. stav 1. istog zakona, propisano je da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a stav 2. istog člana zakona, da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Poseban Kolektivni ugovor za zdravstvene ustanove čiji je osnovač Republika Srbija, AP Vojvodina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, br. 96/19, 58/20), u odredbi člana 91. propisuje elemente za utvrđivanje plate, tako da se plata utvrđuje na osnovu: osnovice za obračun plate, koeficijenta sa kojim se množi osnovica, dodataka na platu i obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plata i dela plate po osnovu radnog učinka, u skladu sa zakonom.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05...95/18), u odredbi člana 118. stav 1. propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to, između ostalog, za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način (tačka 5.) i regres za korišćenje godišnjeg odmora (tačka 6.), a prema stavu 2. te odredbe zakona, visina troškova iz stava 1. tačka 5. ovog člana mora biti izražena u novcu. Odredbe ovog zakona primenjuju se i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drugačije određeno, na osnovu odredbe člana 2. stav 2 tog zakona.

Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, koju je Vlada Republike Srbije donela na osnovu člana 8. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Odredbom člana 2. stav 1. tačka 13. Uredbe, utvrđeni su koeficijenti za obračun isplata zaposlenih iz člana 1. ove Uredbe, koje se primenjuju na zaposlene u zdravstvenim ustanovama.

U konkretnom slučaju, tužilac je zaposlen kod tuženog koji se smatra javnom službom, na radnom mestu ..., pa se na utvrđivanje i obračun plate, kao i naknada i dodataka po osnovu rada, primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama. Supsidijarna primena Zakona o radu propisana je samo za slučaj kada posebnim zakonom položaj, prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih nisu drugačije uređeni. Pošto poseban zakon (Zakon o platama u državnim organima i javnim službama) propisuje da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, sledi da ta odredba posebnog zakona isključuje primenu opšte norme iz Zakona o radu. Posebnim Kolektivnim ugovorom za zdravstvene ustanove čiji je osnovač Republika Srbija, AP Vojvodina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, br. 96/19, 58/20) nije predviđeno pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora, a to pravo nije predviđao ni prethodno važeći Posebni kolektivni ugovor („Službeni glasnik RS“, br. 106/2018). Dakle, na osnovu navedenih propisa, proizlazi da su primanja po osnovu naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora sadržana u koeficijentu, kao jednom od elemenata plate, pa ne postoji pravni osnov za ostvarivanje predmetnog prava tužioca sadržan bilo u opštem bilo u posebnom aktu. To znači da tužiocu ne pripada pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora pošto su te naknade sadržane u koeficijentu plate, pa je okolnost da je tužiocu u spornom periodu isplaćivana minimalna zarada bez uticaja na odlučivanje.

Imajući u vidu sve navedeno, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev.

Tuženi je uspeo u postupku po reviziji pa, na osnovu odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP ima pravo na naknadu troškova celog postupka. Iznos troškova odmeren je prema opredeljenom zahtevu tuženog, uzimajući pri tom, u skladu sa čl. 154. st. 1 ZPP- a, u obzir samo one troškove koji su bili potrebni za vođenje parnice, i to: za odgovor na tužbu 9.000,00 dinara, na ime zastupanja na dva održana ročišta po 10.500,00 dinara, za pristup na jedno neodržano ročište 6.000,00 dinara i na ime sastava žalbe i revizije po 18.000,00 dinara, primenom Advokatske tarife važeće na dan preduzimanja tih radnji („Službeni glasnik RS“, br. 37/21 od 14.04.2021. godine). Tuženoj je priznat i trošak sudskih taksi, i to: za odgovor na tužbu 6.984,00 dinara, za žalbu i odluku suda po žalbi iznos od po 13.967,00 dinar, za reviziju 27.933,00 dinara i odluku suda po reviziji 41.900,00 dinara, prema važećoj Taksenoj tarifi.

Iz navedenih razloga, primenom člana 416. stav 1. i čl. 165. st. 2 istog zakona, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković