Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1980/20 od 18.11.2020. godine, prvim stavom izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje AA, kojim je traženo da se obaveže tuženi da joj na ime neisplaćenih naknada za ishranu u toku rada u periodu od 01.04.2016. godine do 31.12.2016. godine, isplati iznos od 83.286,02 dinara, kao i na ime neisplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora u periodu od 01.04.2016. godine do 31.12.2016. godine isplati iznos od 35.189,83 dinara, i to pojedinačno tražene mesečne iznose, sve sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti, do konačne isplate. Drugim stavom izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca BB kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime neisplaćenih naknada za ishranu u toku rada u periodu od 01.04.2016. godine do 31.12.2016. godine, isplati iznos od 83.782,95 dinara, i na ime neisplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora u periodu od 01.04.2016. godine do 31.12.2016. godine isplati iznos od 35.189,83 dinara, i to pojedinačno tražene mesečne iznose, sve sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti, do konačne isplate. Trećim stavom izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje AA za naknadu troškova postupka u iznosu od 71.570,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude, pa do isplate. Četvrtim stavom izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu četvrtom izreke prvostepene presude i odbijen kao neosnovan zahtev tužioca BB za naknadu troškova postupka u iznosu od 49.960,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude, pa do isplate. Petim stavom izreke, obavezani su tužioci da tuženom solidarno naknade troškove drugostepenog postupka u iznosu od 24.180,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, a i iz razloga navedenih u članu 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 18/20), pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bili zaposleni kod tuženog na neodređeno vreme u predmetnom periodu, tužilja po ugovoru o radu od 03.02.2003. godine, a tužilac po ugovoru o radu od 04.02.2003. godine. Tuženi je nastao statusnom promenom pravnog prethodnika AD ,,Železnice Srbije“ i nakon ove promene preuzeo je opšti akt – KU za AD „Železnice Srbije“ od 24.03.2015. godine i ugovore o radu zaposlenih. Tužioci su sa tuženim zaključili Aneks ugovora o radu sa primenom od 01.09.2015. godine i bili su u radnom odnosu do 31.12.2016. godine. Tužiocima je utvrđeno pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog, poslovnom uspehu poslodavca, što podrazumeva bonuse, nagrade i slično, kao i drugih primanja na osnovu radnog odnosa u skladu sa Kolektivnim ugovorom za „Železnice Srbije“ AD. Zarada zaposlenih utvrđena je kao proizvod vrednosti jednog radnog časa od 66,46 dinara neto, koeficijenta posla i prosečnog mesečnog fonda časova rada od 174 časa. Ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, utvrđen je obračun naknade za ishranu u toku rada u visini od 25% od prosečne zarade isplaćene u RS, i nakanda za regres za korišćenje godišnjeg odmora u visini prosečne zarade u RS (1/12), na osnovu prisutnosti na radu tužilaca, u skladu sa Kolektivnim ugovorom tuženog (,,Službeni glasnik RS“ broj 37/95...7/00), jer tuženi nije tužiocima obračunavao i isplaćivao naknadu i naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora nisu uračunate u osnovnu zaradu tužilaca, usled čega se ne može iskazati ni procentualni, ni nominalni iznos ovih naknada, a u obračunskim listama nisu posebno iskazivani podaci o visini isplaćenog toplog obroka i regresa. Tuženi nije dostavio strukturu vrednosti jednog radnog sata, zbog čega nije bilo moguće utvrditi da li su u vrednosti jednog radnog sata uključene naknade za ishranu u toku rada i vrednost regresa od 1/12 za korišćenje godišnjeg odmora. KU za AD „Železnice Srbije“ iz 2015. godine, članom 57. propisano je da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, da Kolektivni ugovor nije utvrdio odnos zarada i ostalih primanja koja ulaze u zaradu, niti je to učinjeno ugovorom o radu, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev uz zaključak da posledicu nejasnog akta ne može da trpi zaposleni, zbog čega ovo pravo tužiocima pripada, shodno članu 118. Zakona o radu.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tuženog, preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, nalazeći da u konkretnom slučaju nema osnova za traženu isplatu, jer su tužiocima tražene naknade za ishranu u toku rada i za regres isplaćene tako što su uračunate prilikom obračuna zarade i utvrđene kroz vrednost radnog časa. Po nalaženju drugostepenog suda, naknada ovih troškova uključena je u vrednost jednog radnog sata, pa zaposleni ne može potraživati novčanu isplatu po ovim osnovima jer nema kolektivnog ugovora kao opšteg akta po kome bi tužilac to pravo mogao ostvariti.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom predviđeno je Zakonom o radu. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, predviđeno je i pravo zaposlenog na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačke 5. i 6) koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Aneksom Kolektivnog ugovora tuženog („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 4/06), odredbom člana 2. izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora tako što je predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbom člana 5. stav 1. tog aneksa izmenjen je član 61. Kolektivnog ugovora i određena vrednost radnog sata za obračun i isplatu zarade. Odredbom člana 5. stav 6. aneksa Kolektivnog ugovora propisano je da je u vrednost jednog radnog časa uključena i vrednost troškova ishrane u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za godišnji odmor svedena na jedan čas. Iz ovakvog određenja vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu troškova ishrane i regresa, jer isti nisu iskazani u nominalnim iznosima.

Poslodavcima je počev od 01.01.2006. godine ostavljena mogućnost da svojim aktima utvrde visinu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, kao prava po osnovu rada priznatih zakonom. Visina ovih naknada mora biti određena linearno za sve zaposlene, ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu bez obzira na njihovu stručnu spremu, zvanje i radno mesto. U konkretnom slučaju, tuženi nije dostavio odluku o visini ovih naknada, pa se osnovano može zaključiti da takvu odluku nije ni doneo, ali to ne isključuje pravo tužilaca na isplatu ovih naknada. Pri tom se ne može prihvatiti da su tužiocima ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, jer tuženi nije iznose ovih naknada nominalno iskazao u platnoj listi tužilaca, kako je to predviđeno Zakonom o radu. Stoga se može zaključiti da je tuženi, u pogledu isplate spornih naknada, zakonske odredbe primenjivao na štetu tužilaca. S obzirom da aneks kolektivnog ugovora ne sadrži konkretnu regulativu koja utvrđuje visinu tih naknada, tužioci mogu potraživati naknadu u neto iznosima prema parametrima iz ranijeg kolektivnog ugovora. Tužioci su u ovom slučaju postavili tužbeni zahtev u visini iznosa naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, utvrđenih na osnovu nalaza i mišljenja veštaka, primenom tih parametara, zbog čega je takav tužbeni zahtev osnovan.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Polazeći od uspeha u postupku po reviziji, tuženi je obavezan da tužiocima naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara za sastav revizije od strane advokata shodno Tarifnom broju 17. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad avokata, kao i iznos od 60.847,58 dinara tužilji AA i tužiocu BB iznos od 60.897,20 dinara na ime sudske takse na reviziju i na ime sudske takse na odluku po reviziji, saglasno odredbama člana 153., 154. i 163. ZPP, Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“, broj 121/12...99/20) i Taksene tarife iz Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, broj 28/94...95/18).

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić