U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Branislava Bosiljkovića i Zorane Delibašić, članova veća, u parnici tužioca AA D.O.O. iz ..., kao pravnog sledbenika BB, čiji je punomoćnik Aleksandar Markov, advokat iz ..., protiv tužene VV iz ..., čiji su punomoćnici Milan Kozomara, Vesna Kozomora i Dušan Kozomara, advokati iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 340/18 od 23.11.2018. godine, u sednici veća održanoj dana 11.04.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 340/18 od 23.11.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 972/16 od 23.11.2017. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan prigovor stvarne nenadležnosti Osnovnog suda. Stavom drugim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da isplati tužiocu na ime naknade štete iznos od 5.323.702,80 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2012. godine do konačne isplate, u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da mu se na ime naknade štete isplati razlika preko dosuđenog iznosa u stavu trećem izreke do traženog iznosa od 10.647.405,60 dinara. Stavom petim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 416.450,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude do isplate, u roku od 15 dana, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom šestim izreke, odbijen je zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos na ime troškova parničnog postupka za period od dana presuđenja do izvršnosti presude.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 340/18 od 23.11.2018. godine, stavom prvim izreke, delimično je preinačena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 972/16 od 23.11.2017. godine, tako što je obavezana tužena da tužiocu isplati iznos od još 5.323.702,80 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2012. godine do isplate i da naknadi troškove parničnog postupka isplatom iznosa od još 65.050,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude do isplate. Stavom drugim izreke, u preostalom delu su odbijene žalbe parničnih stranaka i potvrđena je prvostepena presuda. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 45.000,00 dinara, u roku od 8 dana.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijenu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14 - u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužene nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a povreda iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, na koju se revizijom ukazuje, nije revizijski razlog iz člana 407. stav 1. navedenog zakona. Takođe, ukazivanje tužene u reviziji da je predmetni spor u prvom stepenu trebalo da sudi Viši sud u Novom Sadu, a ne Osnovni sud u Novom Sadu, te da je pogrešno odbijen kao neosnovan prigovor stvarne nenadležnosti tog suda, čime ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 4. ZPP, je bez značaja, budući da se ista ne može smatrati revizijskim razlogom u smislu člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena je do 01.06.2012. godine bila zaposlena kod pravnog prethodnika tužioca BB D.O.O. sa sedištem u ... i u januaru 2007. godine, kao i u periodu od 21.08.2007. godine do 31.12.2011. godine obavljala je poslove glavnog blagajnika – knjigovođe. Presudom Višeg suda u Novom Sadu K 302/14 od 03.03.2016. godine, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 555/16 od 05.05.2016. godine, ovde tužena VV iz ... je oglašena krivom što je u periodu od 01. do 30.01.2007. godine i u periodu od 21.08.2007. do 31.12.2011. godine, u stanju kada je mogla da shvati značaj svojih dela i da upravlja svojim postupcima, radeći kao glavni blagajnik – knjigovođa kod oštećenog D.O.O. BB ..., u nameri da sebi i drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist, prisvojila novac i čekove od dnevnog pazara koji su joj bili povereni na radu, na taj način što je u knjigovodstvenoj dokumentaciji oštećenog unosila neistinite podatke tako što je u nalozima za uplatu gotovine na tekući račun oštećenog unosila manje iznose od stvarno ostvarenih iznosa od dnevnog prometa blagajne u ukupnom iznosu od 3.356.110, 00 dinara, a navedenu razliku novčanog iznosa od dnevnog pazara nije uplaćivala na tekući račun oštećenog, već ga je delom zadržavala za sebe, a delom predavala sada pokojnom direktoru GG, zatim unosila manji saldo u zbiru naloga za uplatu gotovine na tekući račun oštećenog u ukupnom iznosu od 50.154,00 dinara, a tu razliku novčanog iznosa nije uplaćivala na tekući račun oštećenog, već ga je delom zadržavala za sebe, a delom predavala sada pokojnom direktoru, zatim u specifikacijama pomoćnih blagajni unosila manje iznose ostvarene gotovine od dnevnog pazara, a istovremeno uvećavala iskazane vrednosti zaprimljenih čekova od dnevnog pazara, u ukupnom iznosu od 4.119.294,00 dinara, a koju razliku manje iskazanog novca nije uplaćivala na tekući račun oštećenog, već ga je delom zadržavala za sebe, a delom predavala sada pokojnom direktoru, zatim knjižila kao rashod na ime plaćanja po izlaznim fakturama iznos od 148.088,00 dinara, ostvaren po osnovu primljenih čekova od dnevnog pazara, dok je čekove u navedenom iznosu delom zadržavala za sebe, a delom predavala sada pokojnom direktoru, te je iznos od 3.115.958,50 dinara, ostvaren po osnovu primljenih čekova od dnevnog pazara, neosnovanom ispravkom naloga knjižila kao rashod, dok je čekove u navedenom iznosu zadržavala delom za sebe, a delom predavala sada pokojnom GG, i time sebi pribavila protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 134.300,00 dinara, a sada pokojnom direktoru oštećenog u iznosu od 10.655.304,50 dinara, tako da ukupan iznos pribavljene protivpravne imovinske koristi sebi i drugom iznosi 10.789.604,50 dinara, a oštetila D.O.O. BB ... za navedeni iznos, pri čemu je bila svesna svoga dela i htela njegovo izvršenje i imala svest o zabranjenosti svoga dela,čime je izvršila krivično delo pronevere iz člana 364. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, zbog čega je osuđena na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i istovremeno je određeno da će se ista izvršiti tako će je izdržavati u prostorijama u kojima stanuje, a navedenom presudom je i na osnovu člana 258. stav 4. ZKP delimično usvojen imovinskopravni zahtev oštećenog, pa je ovde tužilja obavezana da oštećenom u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude na ime dela postavljenog imovinskopravnog zahteva isplati iznos od 134.300,00 dinara, dok je oštećeni u preostalom delu imovinskopravnog zahteva u iznosu od 10.655.304,50 dinara upućen na pokretanje parničnog postupka. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke izvedenog tokom parničnog postupka, utvrđeno je da je tužena prilikom manipulacije gotovinom i čekovima u blagajni, kao i njihovim nepravilnim knjiženjem u poslovnim knjigama u periodu od 01.01.2007. godine do 31.12.2011. godine, pričinila štetu tužiocu u iznosu glavnice od 10.647.405,60 dinara. Tužilac je dana 24.06.2016. godine Osnovnom sudu u Novom Sadu podneo tužbu protiv tužene radi naknade štete prouzrokovane od strane tužene u radnom odnosu kod pravnog prethodnika tužioca u iznosu od 10.655.304,50 dinara, s tim što je tužbeni zahtev nakon izvedenog ekonomsko-finansijskog veštačenja, na ročištu održanom 01.09.2017. godine smanjio na iznos od 10.647.405,60 dinara.

Imajući u vidu tako utvrđeno činjenično stanje, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i preko iznosa dosuđenog prvostepenom presudom, obavezao tuženu da tužiocu isplati iznos od još 5.323.702,80 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Odredbom člana 377. Zakona o obligacionim odnosima je u stavu prvom propisano da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja, dok je stavom drugim propisano da prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete. Odredbom člana 388. istog zakona je propisano da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja, dok je odredbom člana 390. stav 1. propisano da ako je tužba protiv dužnika odbačena zbog nenadležnosti suda ili kog drugog uzroka koji se ne tiče suštine stvari, pa poverilac podigne ponovo tužbu u roku od tri meseca od dana pravnosnažnosti odluke o odbacivanju tužbe, smatra se da je zastarevanje prekinuto prvom tužbom, dok je stavom drugim propisano da isto vredi i za pozivanje u zaštitu i za isticanje prebijanja potraživanja u sporu, kao i u slučaju kada je sud ili drugi organ uputio dužnika da svoje prijavljeno potraživanje ostvaruje u parničnom postupku.

Odredbom člana 163. stav 1. Zakona o radu je propisano da je zaposleni odgovoran za štetu koju je na radu ili u vezi sa radom, namerno ili krajnjom nepažnjom, prouzrokovao poslodavcu, u skladu sa zakonom, dok je stavom 4. propisano da ako je više zaposlenih prouzrokovalo štetu krivičnim delom sa umišljajem, za štetu odgovaraju solidarno.

Ceneći prigovor zastarelosti potraživanja naknade štete, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da je isti neosnovan u smislu odredbe člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, budući da je šteta tužiocu kao poslodavcu pričinjena krivičnim delom izvršenim od strane tužene, a da je za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti, te da je u konkretnom slučaju došlo i do prekida zastarevanja isticanjem imovinsko-pravnog zahteva u krivičnom postupku, te kako je pravnosnažnom krivičnom presudom delimično usvojen imovinsko -pravni zahtev ovde tužioca kao oštećenog, a u preostalom delu je radi ostvarivanja istog upućen da pokrene parnični postupak, što je tužilac i učinio u roku od tri meseca od dana pravnosnažnosti krivične presude, potraživanje naknade štete nije zastarelo.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo i to odredbu člana 163. stav 4. Zakona o radu kada je preinačio prvostepenu presudu budući da je tužena, bez obzira što je samo manji novčani iznos prisvojila za sebe, odgovorna solidarno sa drugim učioniocem krivičnog dela – sada pokojnim direktorom tužioca, za ukupan iznos štete pričinjene tužiocu, čija visina je utvrđena iz nalaza veštaka ekonomsko-finansijske struke, zbog čega je pravilno u potpunosti usvojen tužbeni zahtev tužioca i tužena obavezana da mu na ime naknade materijalne štete isplati ukupno iznos od 10.647.405,60 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijene drugostepene presude, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić