U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Jelene Borovac i Zvezdane Lutovac, članova veća, u radnom sporu tužioca M.A. iz P., čiji je punomoćnik G.R.Đ., advokat u B., protiv tuženog FPM A. A.D. B. iz B., koga zastupa N.S., advokat u Z., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i isplate, odlučujući o reviziji tuženog, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu broj Gž1 3844/14 od 18.11.2014. godine, u sednici održanoj 18.11.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu broj Gž1 3844/14 od 18.11.2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Zaječaru broj P1 737/2013 od 05.08.2014. godine je usvojen tužbani zahtev tužioca i poništeno je rešenje o otkazu ugovora o radu broj 560/144 od 25.02.2008. godine sa delovodnim brojem 54/7 od 19.01.2009. godine kao i rešenje o udaljenju sa rada delovodni broj 3766 od 23.12.2008. godine, pa je obavezan tuženi da tužioca vrati na iste poslove na kojima je bio raspoređen pre donošenja ovih rešenja ili na druge poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi ili sposobnostima stečenim radom u roku od osam dana. Drugim stavom izreke je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade zarade koji bi ostvario isplati i to: za mesec januar 2009. godine iznos od 9.355,74 dinara, za mesec februar 2009. godine iznos od 23.389,34 dinara, za mesec mart 209. godine iznos od 25.728,28 dinara, za mesec april 2009. godine iznos od 25.728,28 dinara, za mesec maj 2009. godine iznos od 24.558,81 dinar, za mesec jun 2009. godine iznos od 25.728,82 dinara, za mesec jul 2009. godine iznos od 26.897,75 dinara, za mesec avgust 2009. godine iznos od 24.558,81 dinara, za mesec septembar 2009. godine iznos od 25.728,81 dinar, za mesec oktobar 2009. godine iznos od 25.728,81 dinar, za mesec novembar 2009. godine iznos od 24.558,81 dinar, za mesec decembar 2009. godine iznos od 26.897,75 dinara, za mesec januar 2010. godine iznos od 24.676,45 dinara, za mesec februar 2010. godine iznos od 23.502,34 dinara, za mesec mart 2010. godine iznos od 27.027,69 dinara, za mesec april 2010. godine iznos od 25.852,57 dinara, za mesec maj 2010. godine iznos od 24.677,45 dinara, za mesec jun 2010. godine iznos od 25.852,57 dinara i za mesec jul 2010. godine iznos od 25.852,57 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom za svaki mesec pojedinačno počev od poslednjeg dana u narednom mesecu za prethodni mesec pa do isplate, kao i da na navedeni iznos tužiocu isplati pripadajuće doprinose nadležnom fondu za penzijsko i infalidsko osiguranje, fondu za zdravstveno osiguranje, kao i doprinos za slučaj nezaposlenosti nadležnoj filijali Nacionalne službe za zapošljavanje, a sve u roku od osam dana. Trećim stavom izreke je obavezan tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 300.250,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate, sve u roku od osam dana.

Apelacioni sud u Nišu je presudom broj Gž1 3844/14 od 18.11.2014. godine, odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio navedenu presudu Osnovnog suda u Zaječaru.

Protiv naznačene presude Apelacionog suda u Nišu, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/2011 i 55/2014), pa je ocenio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano revident ukazuje da je sud u toku postupka nepravilno primenio odredbe ZPP, što je uticalo na donošenje zakonite i pravilne presude koja ima nedostatke zbog kojih se ne može pouzdani ispitati, čime je učinjena očigledna povreda odredaba ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je bio radnik kod tuženog na poslovima brusača u proizvodnom odeljenju. U proizvodnom sektoru tuženog u hali mašinske obrade je 22.12.2008. godine došlo do obustave rada usled nezadovoljstva radnika na čelu sa predstavnicima sindikalne organizacije u pogledu obaveza poslodavca vezanih za uslove rada i isplatu zarada. Po proizvodnim celinama su prikupljani potpisi radnika koji su bili saglasni sa obustavom rada kao krajnjim sredstvom da ostvare prava koja im u skladu sa zakonom, opštim aktima i ugovorom o radu pripadaju. Tužilac je od strane radnika izabran za jednog od petorice predstavnika koji su o navedenim zahtevima trebali da razgovaraju sa većinskim vlasnikom tuženog. Do razgovora nije došlo pa je obustava rada prekinuta sledećeg dana oko 13,30 časova, a generalni direktor je obećao delimično ispunjenje zahteva zaposlenih. Tužilac prilikom spontane obustave rada nije imao posebnu ulogu u animiranju ostalih zaposlenih niti je verbalnim pritiscima onemogućavao da obavljaju radne zadatke. Tužilac toga dana nije dobio radne zadatke od strane poslovođe, a nije ni mogao da radi za svojom mašinom imajući u vidu karakteristike mašine i postojanja opasnosti po bezbednost okupljenih radnika u proizvodnoj hali. Zbog navedenog događaja tuženi je doneo rešenje 19.01.2009. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu na osnovu člana 179. stav 1. tač. 2, 3. i 4. Zakona o radu. Rešenjem Osnovnog suda u Zaječaru broj K 377/10 od 07.06.2011. godine optužni predlog protiv tužioca je odbijen kao neosnovan. Tužilac je u periodu od januara 2009. do avgusta 2010. godine bio bez zaposlenja, pa je u tom periodu pretrpeo štetu u visini neisplaćenih zarada. Visina mesečnih zarada utvrđena je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka finansijske struke.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su poništili rešenje tuženog od 19.01.2009. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu na osnovu člana 179. stav 1. tač. 2, 3. i 4. Zakona o radu i kada su naložili reintegraciju tužioca i isplatu zarada za period dok je tužilac bio nezaposlen od januara 2009. godine do avgusta 2010. godine.

Pravilno su nižestepeni sudovi cenili činjenicu da se obustava rada i okupljanja radnika dogodila 22.12.2008. godine u hali mašinske obrade gde je radno mesto tužioca i gde se nalazi mašina na kojoj on kao brusač radi. Tužilac toga dana nije dobio radne zadatke od strane poslovođa. Tužilac nije ni mogao da radi za svojom mašinom imajući u vidu karakteristike te mašine i postojanja opasnosti po bezbednost okupljenih radnika tako da su to bile objektivne okolnosti koje su sprečavale tužioca da obavlja svoj posao i ne može mu se pripisati u krivicu, pa stoga nije ni mogao da skrivi povrede radnih obaveza koje su predviđene Pojedinačnim kolektivnim ugovorom tuženog koje mu se stavljaju na teret. Tuženi nije dokazao da je tužilac svojim ponašanjem za vreme obustave rada učinio krivično delo na radu ili u vezi sa radom, jer pravnosnažna osuđujuća presuda o tome nije ni doneta, s obzirom na činjenicu da je optužni predlog pravnosnažno odbijen, što je uslov za primenu otkaznog razloga iz člana 179. stav 1. tačka 4. Zakona o radu. Ni otkazni razlozi disciplinskog karaktera propisani članom 179. stav 1. tač. 2. i 3. Zakona o radu takođe nisu bili ispunjeni iz navedenih razloga, pa je tužiocu nezakonito otkazan ugovor o radu.

Pravne posledice poništaja nezakonite odluke o otkazu ugovora o radu je reintegracija zaposlenog, pa su pravilno nižestepeni sudovi primenili član 191. stav 1. Zakona o radu i vratili tužioca na rad kod tuženog i dosudili mu i zaradu za vreme nezaposlenosti čija je visina utvrđene na osnovu nalaza i mišljenja veštaka finansijske struke za period od januara 2009. godine do avgusta 2010. godine.

Tuženi u reviziji u pretežnom delu osporava ocenu izvedenih dokaza i ukazuje da je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, što prema odredbi člana 407. stav 2. ZPP ne može biti revizijski razlog. Činjenica što je u uvodu presude prvostepeni sud označio tuženog kao FMP A. A.D. B. iz B., a drugostepeni sud ga označio kao FMB A. A.D. iz B., a da je punomoćnik tužioca u podnesku od 21.07.2014. godine kojim je precizirao tužbeni zahtev tuženog označio kao IMT A. A.D. B. (kao što je tuženi označen i u tužbi), ne znači da su sudovi izvršili subjektivno preinačenje tuženog bez učešća tuženog u toj procesnoj radnji i nisu time učinili očiglednu povredu postupka. Tuženi sebe označava kao FPM A. A.D. B. iz B. Očigledno je da se radi o pogrešci u pisanju dela imena tuženog kod oba nižestepena suda, a što se može rešenjem ispraviti u svako doba, a ne o bitnoj povredi postupka. Nema sumnje o kom se tuženom radi u ovom radnom sporu i da je došlo do promena u imenu u toku parnice od IMT A. A.D. B. u FPM A. A.D. B. iz B.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tuženog nije osnovana, pa je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav. 1. ZPP. U smislu stava 2. ovoga člana, Vrhovni kasacioni sud nije detaljno obrazložio revizijsku odluku, jer se u reviziji ponavljaju žalbeni navodi koje je drugostepeni sud pravilno ocenio, a obrazlaganjem revizijske odluke ne bi se postiglo novo niti ujednačeno tumačenje prava.

Predsednik veća-sudija

Predrag Trifunović,s.r.