Protiv presude donesene u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavila tužilja, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 2. ZPP, učinjenih u postupku pred drugostepenim sudom i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je obavljala dužnost sudije i u postupku opšteg izbora nije izabrana na stalnu sudijsku funkciju u skladu sa Zakonom o sudijama. Po pravnosnažnoj sudskoj odluci od 25.10.2013. godine, tužilji je isplaćena naknada na ime naknade štete u vidu izgubljene zarade za period od 01.01.2010. godine do 18.09.2012. godine i u korist tužilje za navedeni period uplaćeni doprinosi. Rešenjem Advokatske komore Beograda od 20.04.2010. godine, tužilja je upisana u imenik advokata Advokatske komore Beograda. Za period od 20.04.2010. godine do 18.09.2012. godine, tužilja je uplaćivala doprinose za vršenje samostalne advokatske delatnosti, jer joj je sudijska dužnost prestala. Po mišljenju prvostepenog suda tužilja je stekla pravo da joj tužena naknadi uplaćeni novčani iznos iz tog osnova, shodno odredbi člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i 164. Zakona o radu.

Drugostepeni sud je usvajajući žalbu tužene preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilje, kao neosnovan, iz razloga što u konkretnom slučaju nema krivice tužene za štetu koju tužilja trpi po osnovu uplaćenih doprinosa, jer navedeno nije u uzročno posledičnoj vezi sa nezakonitom odlukom tužene, pa ne postoji ni osnov građansko-pravne odgovornosti tužene. Naime, zbog postupanja tužene tužilja je pretrpela štetu koja je na osnovu pravnosnažne presude utvrđena i uzrok te štete jeste ostvaren radnjom tužene donošenjem odluke o neizboru tužilje od strane Visokog saveta sudstva, ali saglasno izloženom tužilja je ostvarila pravo na naknadu štete po osnovu izgubljene zarade i doprinosa za period utuženja. Međutim, u naknadu štete koja je obračunata ne uračunavaju se troškovi namenskog karaktera koji su vezani za stvarne troškove koje je tužilja imala povodom rada, odnosno bavljenja samostalnom advokatskom delatnošću na koju tužilja u konkretnom slučaju nema pravo.

Neosnovano se revizijom ukazuje da se navedeno stanovište drugostepenog suda zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Naime, pravni osnov potraživanja tužilje zasniva se na odgovornosti države za nezakonit i nepravilan rad njenih organa (čaln 35. stav 2. Ustava) i člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kojima je propisano da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Odredbom člana 2. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje („Službeni glasnik RS“ broj 84/04 ... 112/15), propisano je da se doprinosima obezbeđuju sredstva za finansiranje obaveznog socijalnog osiguranja i to penzijskog i invalidskog osiguranja, zdravstvenog osiguranja i osiguranja za slučaj nezaposlenosti. Prema članu 4. ovog zakona, sredstva doprinosa su javni prihod, pod kontrolom i na raspolaganju organizacija za obavezno socijalno osiguranje, osnovanih zakonima koji uređuju sistem obaveznog socijalnog osiguranja, za namenu utvrđenu u skladu sa tim zakonima.

S obzirom na navedenu normu, a kako je advokat dužan da advokatskoj komori plaća članarinu i druge materijalne obaveze za vreme obavljanja advokatske delatnosti, kao i da za vreme obavljanja advokatske delatnosti plaća doprinose kojima se obezbeđuju sredstva za finansiranje obaveznog socijalnog osiguranja, a koji predstavljaju javni prihod, navedeni troškovi tužilje nisu u vezi sa nezakonitim radom organa tužene, jer proizlaze iz obavljanja advokatske delatnosti tužilje, zbog čega tužena nije u obavezi da po ovim vidovima naknadi štetu tužilji.

Suprotno navodima revizije pravilno je primenjena odredba člana 191. stav 2. Zakona o radu, a pravilno je i drugostepeni sud zaključio da u naknadu štete koja je obračunata tužilji se ne uračunavaju troškovi namenskog karaktera koji su vezani za stvarne troškove koje zaposleni ima povodom rada, odnosno bavljenja samostalnom advokatskom delatnošću i u konkretnom slučaju tužilja na iste nema pravo.

Pravilna je odluka o troškovima parničnog postupka, doneta primenom odredbe člana 153 ZPP, a tužilji nisu priznati troškovi za izjavljenu reviziju, jer po oceni ovog suda po istoj nije uspela.

Iz navedenih razloga primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Biserka Živanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić