U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Milomira Nikolića, predsednika veća, Slađane Nakić Momirović i Marine Govedarica, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Dušanka Šokić Stamenković, advokat iz ..., protiv tuženog ''BB'', … u ..., koju zastupa Nikola Malić, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2269/15 od 23.10.2015. godine, u sednici održanoj 27.04.2017. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2269/15 od 23.10.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Pravnosnažnom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2269/15 od 23.10.2015.godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Vrbasu P1 525/14 od 29.05.2015.godine, kojom je poništeno kao nezakonito rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu od 19.06.2014. godine, kojim je tužilji otkazan ugovor o radu br. ... od 26.10.2013. godine i utvrđeno da joj prestaje radni odnos 19.06.2014.godine, a tuženi obavezan da tužilju vrati na rad i rasporedi je na radno mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi i radnom iskustvu i naknadi joj troškove postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se ona može izjaviti, u smislu člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog u proizvodnji po ugovoru u radu od 28.10.2003. godine, a potom je aneksom ugovora o radu od 30.12.2013. godine raspoređena na radno mesto „radnik na pakovanju 1'', da bi dana 15.04.2014. godine zaključila novi aneks ugovora o radu i bila raspoređena na radno mesto „radnik na pakovanju 2“, na kome je zbog uskršnjih praznika radila samo jedan dan. Nakon toga, rešenjem tuženog upućena je na korišćenje godišnjeg odmora od 19.05. do 02.06.2014. godine, a zatim je na osnovu novog rešenja tuženog, godišnji odmor koristila od 03.06. do 03.07.2014. godine. Usled nastalih ekonomskih i organizacionih promena donet je Program rešavanja viška zaposlenih i akt o izmeni sistematizacije i organizacije radnih mesta, prema kome je između ostalog, smanjen broj izvršilaca na poslovima koje je obavljala tužilja. Tuženi je prilikom donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu tužilji, poštovao proceduru propisanu odredbama člana 153-156. Zakona o radu. Predlog Programa rešavanja viška zaposlenih tuženi je doneo 02.06.2014. godine, a Program usvojen 18.06.2014. godine, kao jedini kriterijum za utvrđivanje viška zaposlenih, propisao je rezultate rada zaposlenog za šest meseci koji prethode donošenju predloga Programa, na mestima na kojima se smanjuje broj izvršilaca. Ocenjivanje je izvršeno 30.05.2014. godine, za period od 30.11.2013. godine do 30.05.2014. godine, tako što je tužilja dobila pisanu ocenu koju nije dao njen neposredni rukovodilac, a ocenu je dobila za rad na radnom mestu „radnik na pakovanju 2“. Kako je tužilja ocenjena najnižom ocenom, osporenim rešenjem od 19.06.2014. godine otkazan joj je ugovor o radu uz isplatu otpremnine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su osporeno rešenje poništili kao nezakonito, a tuženog obavezali da tužilju vrati na rad.

Rezultat rada koji ocenjuje neposredni rukovodilac mora biti zasnovan na učinku zaposlenog koji se procenjuje za period od šest meseci koji prethodi donošenju predloga Programa. Kako je tužilja raspoređena na radno mesto radnika na pakovanju 15.04.2014. godine i na tom mestu je radila jedan dan, nakon čega je koristila godišnji odmor, odnosno nije radila na istom radnom radnom mestu u okviru perioda određenog za ocenjivanje, tužilja nije mogla da ostvari učinak predviđen normativima i standardima koje je propisao tuženi, iz čega proizlazi da je stavljena u nepovoljniji položaj u odnosu na drugog zaposlenog na istom radnom mestu, koji je sve vreme radio. Tuženi je morao da se pridržava regulative iz Programa rešavanja viška zaposlenih, pa je tužilju mogao da oceni njen neporedni rukovodilac za period od šest meseci efektivnog rada na istom radnom mestu.

U konkretnom slučaju, Programom rešavanja viška zaposlenih propisan je kriterijum ostvarenih rezultata rada, kao osnovni kriterijum, koji je poslodavac pogrešno primenio, pa je rešenje kojim je tužilji otkazan ugovor o radu nezakonito, a pravna posledica nezakonitog otkaza je vraćanje zaposlenog na rad, u smislu člana 191. Zakona o radu, kako to pravilno zaključuju i nižestepeni sudovi.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Milomir Nikolić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić