Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1 1171/14 od 07.05.2014. godine, stavom prvim izreke, preinačio prvostepenu presudu, sa ispravkom, u stavu prvom izreke i obavezao tuženog da na ime učešća tužilaca u dobiti tuženog za 2011. godinu isplati iznose navedene u tom stavu izreke, te da im na ime troškova prvostepenog postupka isplati iznos od 103.500,00 dinara, dok je zahtev tužilaca za iznos od još 113.250,00 dinara na ime troškova prvostepenog postupka odbijen kao neosnovan. Stavom drugim izreke je preinačeno rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude i odbijen je kao neosnovan zahtev tuženog da se obavežu tužioci da mu solidarno na ime troškova parničnog postupka isplate iznos od 6.400,00 dinara, a stavom trećim izreke je obavezan tuženi da tužiocima na ime troškova drugostepenog postupka isplati iznos od 36.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tuženi je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužioci su podneli odgovor na izjavljenu reviziju.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem R4 8/15 od 22.01.2015. godine predložio Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o izjavljenoj reviziji u smislu odredbe člana 404. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da Apelacioni sud u Beogradu pravilno zaključuje da se u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi iz člana 404. ZPP, imajući u vidu različitu praksu apelacionih sudova u istoj pravnoj situaciji, što ukazuje na potrebu odlučivanja o reviziji, kao izuzetno dozvoljenoj, radi ujednačavanja sudske prakse apelacionih sudova, zbog čega je i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je odlučio o reviziji tuženog primenom člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' broj 72/11) i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

U pravnosnažno okončanom postupku je utvrđeno da su tužioci bili u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme. Radni odnos im je prestao kod tuženog po osnovu zaključenih sporazuma o prestanku radnog odnosa, a po osnovu sprovedenog konkursa za dodelu finansijskih sredstava za stimulisanje dobrovoljnog odlaska iz preduzeća. Sporazume sa tuženim tužioci su zaključili tokom oktobra 2011. godine, kojima se tuženi obavezao da im na dan prestanka radnog odnosa isplati jednokratnu isplatu novčanih sredstava po osnovu rešenja koja su sastavni deo tih sporazuma. Generalni direktor tuženog je doneo odluku od 23.04.2012. godine, kojom je predviđeno da pravo na isplatu po osnovu učešća u dobiti za 2011. godinu imaju zaposleni koji su u radnom odnosu u preduzeću na dan donošenja odluke, kao i lica koja su bila u zaposlena u preduzeću u 2011. godini, a kojima je prestao radni odnos odlaskom u penziju do dana donošenja te odluke pod uslovom da nisu ostvarili pravo na jednokratnu isplatu po fondu finansijskih sredstava za stimulisanje dobrovoljnog odlaska iz preduzeća.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužiocu ne spadaju u krug lica koja imaju pravo na isplatu po osnovu učešća u dobiti za 2011. godinu prema odluci tuženog, jer na dan donošenja odluke (23.04.2012. godine) nisu bili u radnom odnosu kod tuženog, a ostvarili su pravo na jednokratnu isplatu iz fonda finansijskih sredstava za stimulisanje dobrovoljnog odlaska iz preduzeća.

Drugostepeni sud je mišljenja da tužioci nisu mogli biti isključeni od ostvarivanja prava na zaradu po osnovu učešća u dobit i za traženi period u kom su radili i ostvarivali zaradu, samo zbog toga što im je radni odnos prestao na osnovu sporazuma i zato što su ostvarili pravo na jednokratnu isplatu iz fonda finansijskih sredstava za stimulisanje dobrovoljnog odlaska iz preduzeća, jer je pravo na iznos po osnovu stimulacije za dobrovoljni odlazak iz preduzeća rezultat sporazuma tužilaca i tuženog i on ne isključuje pravo zaposlenog na zaradu za ostvareni rad. Pošto se radi o dva prava koja proizlaze iz različitih osnova, tužioci bi bili stavljeni u nepovoljniji položaj u odnosu na druge zaposlene sa kojima su učestvovali u ostvarivanju dobiti tuženog samo zbog toga što u vreme donošenja odluke generalnog direktora nisu bili u radnom odnosu kod tuženog. Iz navedenih razloga, Apelacioni sud u Beogradu je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev.

Međutim, stanovište drugostepenog suda nije pravilno.

Učešće zaposlenog u dobiti ostvarenoj u poslovnoj godini, primenom člana 14. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', broj 24/05), može se utvrditi ugovorom o radu ili odlukom poslodavca, a u skladu sa zakonom i opštim aktom, što znači da je pravo zaposlenog na učešće u dobiti ostvarenoj u poslovnoj godini predviđeno kao mogućnost (a ne obaveza poslodavca), koje utvrđuje poslodavac ugovorom o radu ili odlukom, što je u konkretnom slučaju i učinjeno. Skupština akcionara tuženog je na predlog Upravnog odbora, a u skladu sa finansijskim izveštajem i na osnovu ovlašćenja iz člana 16. stav 1. Statuta tuženog (opšti akt tuženog) odlukom od 20.04.2012. godine utvrdila politiku raspodele dobiti za 2011. godinu, na osnovu čega je generalni direktor tuženog prema ovlašćenju iz člana 27. stav 1. Statuta 23.04.2012. godine doneo odluku kojom je utvrdio da pravo na isplatu imaju zaposleni koji su u radnom odnosu u preduzeću na dan donošenja ove odluke, kao i zaposleni kojima je prestao radni odnos po osnovu penzije, ali pod uslovom da nisu ostvarili pravo na jednokratnu isplatu iz fonda finansijskih sredstava za stimulisanje dobrovoljnog odlaska iz preduzeća.

Statutom tuženog, a na osnovu člana 14. Zakona o radu, priznato mu je kao poslodavcu pravo na utvrđivanje učešća zaposlenih u dobiti ostvarenoj u poslovnoj godini. Zato je generalni direktor tuženog, na osnovu odluke skupštine akcionara donete u skladu sa odredbama Statuta i na predlog Upravnog odbora imao pravo na utvrđivanje kruga lica – zaposlenih koji će učestvovati u ostvarivanju dobiti preduzeća. Isključivanje prava na učešće u dobiti za 2011. godinu zaposlenima koji su ostvarili pravo na stimulativnu naknadu prilikom prestanka radnog odnosa, ne predstavlja diskriminaciju ovih lica. Naime, tužioci i ostali zaposleni koji su u radnom odnosu kod tuženog, ne nalaze se u istoj činjenično pravnoj situaciji. Učešće zaposlenih u dobiti nema karakter zarade, već prihoda od kapitala, a revizijski sud je mišljenja da je generalni direktor tuženog imao ovlašćenja na utvrđivanje kruga lica – zaposlenih koji će učestvovati u ostvarivanju dobiti preduzeća. Stoga, u konkretnom slučaju ne može se govoriti o diskriminaciji tužilaca u smislu člana 18. i 20. Zakona o radu.

Imajući u vidu da je odluka generalnog direktora tuženog u svemu u skladu sa članom 14. Zakona o radu, to Vrhovni kasacioni sud nalazi da tužioci neosnovano potražuju pravo na učešće u dobiti i njegovu isplatu.

Na osnovu člana 407. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Snežana Andrejević,s.r.