Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3566/23 od 07.09.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1713/21 od 21.03.2023. godine sadržana u stavu trećem, četvrtom, petom i sedmom izreke. Stavom drugim izreke, odbačena je žalba tužilje izjavljena protiv rešenja sadržanog u stavu prvom izreke prvostepene presude. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju protiv stava prvog izreke, u delu u kome je potvrđena prvostepena presuda u stavovima 3. i 7. izreke, zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložila da se o reviziji odlučuje kao izuzetnoj dozvoljenoj, u smislu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužilja je dalaa odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je na osnovu ovlašćenja iz člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23), zaključio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji.

Pravnosnažnom presudom, primenom materijalnog prava iz odredbi Zakona o radu, Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove i Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenim u javnim službama, u pobijanom delu usvojen je tužbeni zahtev za isplatu razlike između minimalne zarade i isplaćene plate za standardni učinak i vreme provedeno na radu za period od marta 2018. godine zaključno sa decembrom 2018. godine, jer je prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka ekonomsko finansijske struke tužilji u spornom periodu isplaćena plata u neto iznosu koji je manji od neto minimalne zarade.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku i način presuđenja, Vrhovni sud je ocenio da su nižestepene presude u skladu sa praksom revizijskog suda i pravnim stavovima izraženim u odlukama Vrhovnog suda u kojima je raspravljeno pitanje isplate razlike u zaradi do iznosa minimalne zarade. Kako su presude nižestepenih sudova u skladu sa usaglašenom sudskom praksom, ni prihvatanje odlučivanja o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj ne bi uticalo na drugačiji ishod spora.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS”, br. 72/2011…10/2023) odlučio kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.

Ispitujući dozvoljenost revizije primenom člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 441. Zakona o parničnom postupku, propisano je da je u parnicama iz radnih sporova revizija dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Van ovih radnih sporova revizija nije dozvoljena, osim ukoliko se tužba ne odnosi na novčano potraživanje, kada se primenjuje opšti režim dopuštenosti ovog pravnog leka, prema vrednosti spora.

Prema odredbi člana 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi naknade štete podneta je 15.03.2021. godine. Vrednost spora u pobijanom delu je 8.691,27 dinara.

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni sud našao da je revizija nedozvoljena.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu odredbe člana 413. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković