Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci su izjavili blagovremenu reviziju, sa predlogom da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku, pobijajući rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke, dok je tuženi izjavio reviziju protiv pravnosnažne drugostepene presude u stavu drugom, trećem i četvrtom, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po reviziji tuženog, po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/2018 i 18/2020 - u daljem tekstu: ZPP) i odlučio da revizija tuženog nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Razlozi tuženog kojima ističe povrede odredaba parničnog postupka, da prvostepeni sud nije odlučio o svim zahtevima tužilaca, nisu razlozi predviđeni zakonom za izjavljivanje revizije, po odredbama člana 407. ZPP, te ih revizijski sud ne razmatra. Neosnovano se revizijom tuženog ističe da je u postupku učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav. 1. u vezi sa članom 194. i člana 3. ZPP, jer je tužba nedopuštena. Članom 191. stav. 1 Zakona o radu, propisano je da ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, na zahtev zaposlenog, odlučiće da se zaposleni vrati na rad. Dakle, sud odlučuje o zakonitosti rešenja o prestanku radnog odnosa i on tu odluku, rešenje poslodavca, može poništiti i istovremeno odlučiti o reintegraciji radnika, što je u konkretnom slučaju i učinjeno. Drugostepeni sud nije odlučivao o tužbenom zahtevu, već je odlučio o žalbi tako što ju je odbio i potvrdio prvostepenu presudu po odredbi člana 387. stav 1. tačka 2. ZPP, te nema bitne povrede odredaba parničnog postupka pred drugostepenim sudom u smislu člana 374. stav 1. u vezi člana 3. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka od tužbenom zahtevu za poništaj rešenja tuženog o otkazu ugovora o radu tužiocima, tužioci su bili zaposleni kod tuženog i to tužilac AA na osnovu Ugovora o radu od 02.07.2001. godine na određeno vreme, na radnom mestu ..., a tužilac BB na osnovu Ugovora o radu od 02.07.2001. godine na neodređeno vreme, na radnom mestu ... . Rešenjem tuženog o udaljenju sa rada br. ...od 03.08.2006. godine i br. ... od 04.08.2006. godine, tužioci su udaljeni sa rada zbog učinjene povrede odredbe člana 18. stav 2. Zakona o štrajku. Osporenim rešenjima tuženog o otkazu ugovora o radu od 23.10.2006. godine tužiocima je otkazan ugovor o radu. Pre otkaza ugovora o radu, tuženi je tužiocima uputio upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu u pisanoj formi dana 14.08.2016. godine, koje su tužioci primili istog dana, a tuženi je upozorenje uputio sindikatu čiji su tužioci članovi, radi davanja mišljenja. U obrazloženju osporenih rešenja o otkazu ugovora o radu, navedeno je da su zaposleni učesnici štrajka koji je otpočeo Odlukom sindikata „Nezavisnost“ od 20.07.2006. godine, kod poslodavca, da su zaposleni grubo prekršili odredbe Zakona o štrajku, na taj način što su tokom štrajka 26, 27. i 28.07.2006. godine, sa ostalim štrajkačima, blokirali kapiju, odnosno glavni kolski ulaz u krug fabrike i tako onemogućili odvijanje saobraćaja iz kruga fabrike i prema krugu fabrike, da su ovakvim ponašanjem tužioca po mišljenju tuženog onemogućili tuženog da raspolaže svojim sredstvima i da obavlja delatnost, kao i da vrši dovoz sirovina. U štrajku koji je organizovao UGS „Nezavisnost“ kao jedan od četiri reprezentativna sindikata kod tuženog, učestovalo je oko 200 zaposlenih, među kojima su bili i ovde tužioci, dok je većina zaposlenih kod tuženog nesmetano radila. Tokom trajanja štrajka, u periodu od 26. do 28.07.2006. godine, deo štrajkača je blokirao kolski ulaz u krug fabrike tuženog, a deo učesnika u štrajku je mirno sedeo na zelenoj površini u krugu fabrike. Usled blokade, jedan kamion nije uspeo da uđe u krug fabrike radi utovara robe. Međutim, tužioci nisu identifikovani kao učesnici u blokadi.

Na osnovu ovako utvrđenih činjenica nižestepeni sudovi su zaključili da je nezakonito rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocima. Tuženi je osporena rešenja o otkazu ugovora o radu doneo na osnovu sastavljenog spiska zaposlenih koji su učestvovali u štrajku, ne utvrđujući koja vozila su zaustavljena na kapiji i ko je od učesnika štrajka zaustavljao ta vozila i učestvovao u blokadi kapije, zbog čega su nižestepeni sudovi zaključili da tuženi nije dokazao da su tužioci učinili povrede radne obaveze koje su im osporenim rešenjem o otkazu ugovora o radu stavljene na teret.

Prema oceni Vrhovnog kasacioinog suda nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev.

Štrajk ili prekid rada predstavlja Ustavom garantovano osnovno socijalno pravo. Prema odredbi člana 61. Ustava Republike Srbije, zaposleni imaju pravo na štrajk u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom. Pravo na štrajk može biti ograničeno samo zakonom, shodno prirodi ili vrsti delatnosti. Zakon o štrajku („Službeni list SRJ“ br. 29/96 i „Službeni glasnik RS“ br. 101/05, 103/12 – odluka US) odredbama člana 14. stav 1. propisuje da organizovanje štrajka odnosno učešće u štrajku pod uslovima utvrđenim ovim zakonom ne predstavlja povredu radne obaveze, ne može biti osnov za pokretanje postupka za utvrđivanje disciplinske i materijalne odgovornosti zaposlenog i ne može za posledicu imati prestanak radnog odnosa zaposlenog.

Za razliku od učešća u zakonitom štrajku, koje se ne može sankcionisati otkazom ugovora o radu, odredbama člana 18. stav 2. Zakona o štrajku je propisano da član štrajkačkog odbora ili učesnik u štrajku koji štrajk organizuje i vodi na način kojim se ugrožava bezbednost lica, imovine ili zdravlja ljudi ili koji sprečava zaposlene koji ne učestvuju u štrajku da rade, odnosno onemogućava nastavak rada po okončanju štrajka ili sprečava poslodavca da koristi sredstva i raspolaže sredstvima kojima poslodavac obavlja delatnost, čini povredu radne dužnosti za koji se može izreći mera prestanka radnog odnosa.

Navedeni otkazni razlog međutim podrazumeva da postoji konkretno protivpravno postupanje i individualna odgovornost zaposlenog tokom štrajka, jer učesnik štrajka koji se ponaša po pravilima ne može snositi odgovornost za nezakonito postupanje drugih učesnika.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizlazi da je tuženi dokazao da su tužioci blokirali kapiju ili onemogućavali i sprečavali zaposlene koji ne učestvuju u štrajku, da rade, niti su tužioci sprečavali tuženog kao poslodavca da koristi sredstva i raspolaže sredstvima kojima tuženi obavlja delatnost na način koji im se opisom povrede stavlja na teret.

Odredbom člana 179. stav 1. tačka 3. Zakona o radu, propisano je da poslodavac može zaposlenom otkazati ugovor o radu, ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Pravilan je zaključak drugostepenog suda da se nisu ostvarili uslovi koji čine obeležje povrede radne obaveze.

Činjenica da su pojedinci – učesnici u štrajku blokirali ulaz u krug fabrike tuženog ne dovodi do odgovornosti tužilaca bez konkretno utvrđene njihove krivice, koju tuženi nije dokazao. Zajednički, kolektivni umišljaj štrajkača da blokiraju kapiju i da na taj način onemoguće poslodavca da nesmetano obavlja rad, ne predstavlja opravdan razlog da se i učesnicima štrajka koji nisu preduzimali nezakonite radnje u smislu pravila iz člana 18. stav 2. Zakona o štrajku, otkaže ugovor o radu. Zato revizijom tuženog nije dovedena u sumnju pravilnost zaključka nižestepenih sudova o nezakonitosti spornog rešenja o otkazu ugovora o radu tužiocima. Posledica nezakonitog otkaza je saglasno odredbi člana 191. stav 1. Zakona o radu, vraćanje tužilaca na rad.

Iz navedenih razloga revizija tuženog je neosnovana, te je primenom odredbe člana 414. ZPP odlučeno kao u stavu prvom izreke.

O reviziji tužilaca Vrhovni kasacioni sud je odlučio na sledeći način.

Primenom člana 404. stav 1. ZPP, posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od 5 sudija.

Pobijanim pravnosnažnim rešenjem potvrđeno je prvostepeno rešenje o troškovima postupka. O pravu tužilaca na naknadu troškova postupka odlučeno je primenom odredba člana 153. i 154. ZPP kojima je propisano kada stranka ima pravo na naknadu troškova parničnog postupka i za koje parnične radnje. U primeni tih odredaba ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse, ili novog tumačenja prava, što znači da nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP na osnovu čega je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Iz izloženih razloga, odlučeno je kao u stavu drugom izreke. Odlučujući o dozvoljenosti revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije dozvoljena.

Troškovi postupka predstavljaju sporedno potraživanje i saglasno odredbi člana 28. stav 2. Zakona o parničnom postupku nisu merodavni za ocenu dozvoljenosti revizije. Pravo na reviziju u smislu navedene odredbe zakona se ocenjuje sa stanovišta vrednosti glavnog potraživanja, a ne sporednih potraživanja, među koja spadaju i troškovi postupka. Otuda revizija izjavljena samo protiv rešenja o troškovima parničnog postupka nije dozvoljena, prema vrsti odluke koja se pobija.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je odbacio reviziju tužioca, primenom člana 413. u vezi sa članom 420. stav 6. Zakona o parničnom postupku, u stavu trećem izreke.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić