U postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. istog zakona zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na radnom mestu ... na benzinskoj stanici. Prema ekspertizi Instituta za medicinu rada i radiološku zaštitu „Doktor Karajović Dragomir“ od 10.04.2008. godine, tužiocu je ustanovljeno hronično oboljenje usled kojeg mu je umanjena sposobnost za rad sa toksičnim materijama, te nije sposoban da radi na benzinskoj pumpi. Socijani program tuženog, donet 17.06.2008. godine, u članu 8. propisuje da zaposlenom invalidu radu, zaposlenom kod koga je rešenjem nadležnog organa utvrđena opasnost od invalidnosti, zaposlenom kod koga je u skladu sa propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju ili propisima o zdravstvenom osiguranju utvrđeno da ima trajno umanjenu radnu sposobnost, ne može bez njegove volje biti otkazan ugovor o radu na osnovu tehnoloških ili organizacionih promena, dve godine duže od roka važnosti ovog socijalnog programa. Tuženi je obavezan da zaposlena lica iz ove zaštitne odredbe rasporedi na poslove koji odgovaraju njihovoj preostaloj radnoj sposobnosti koja je utvrđena rešenjem nadležnog organa. Tužilac i tuženi su zaključili Aneks 1. ugovora o radu 09.05.2009. godine kojim je tužilac raspoređen na radno mesto ... u prodavnici robe široke potrošnje i te poslove je, po više aneksa ugovora o radu, obavljao sve do 19.12.2011. godine, kada je Aneksom 7. ugovora o radu raspoređen na radno mesto samostalni referent za administrativnu i tehničku podršku Odeljenja za administrativno – tehnička pitanja „BB“, gde je, uz odgovarajuću zaštitnu opremu, radio na poslovima ... . Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1935/15 od 18.03.2016. godine, potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2374/13 od 01.06.2006. godine, kojom je tužba odbačena kao neblagovremena u o odnosu na traženi poništaj Aneksa 7. ugovora o radu. Tuženi je 24.04.2013. godine doneo program rešavanja viška zaposlenih, a 192. izmenom i dopunom Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova od 14.05.2013. godine, uz saglasnost direktora Direkcije za organizacionu efikasnost, ukinuta je Služba za administrativno-tehnička pitanja i odnose sa zaposlenima, Sektor za odnose sa zaposlenima, direkcija za HR poslove, funkcija za organizaciona pitanja, u kojoj je tužilac radio (izmena stupila na snagu 23.05.2013. godine). Program rešavanja viška zaposlenih kod tuženog, u odeljku VI, sadrži zaštitnu odredbu da usled organizacionih promena kod tuženog od 24.04.2013. godine, posebnu zaštitu od proglašenja tehnološkim viškom uživaju zaposleni invalidi rada, zaposleni kod kojih je rešenjem nadležnog organa utvrđena opasnost od nastanka invalidnosti i zaposleni kod kojih je u skladu sa propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju ili propisima o zdravstvenom osiguranju utvrđeno da imaju trajno umanjenu radnu sposobnost, zaposleni za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta, te da se premeštaju na druge odgovarajuće poslove kod poslodavca. Rešenjem tuženog od 17.05.2013. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom usled organizacionih promena sa 24.05.2013. godine, određena je isplata otpremnine od 400 evra neto za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu kod poslodavca i tuženi je isplatio tužiocu otpremninu. Po zahtevu tužioca za utvrđivanje preostale radne sposobnosti, rešenjem Nacionalne službe za zapošljavanje od 09.07.2013. godine, kod tužioca je utvrđen prvi stepen teškoća i prepreka u radu odnosno da su teškoće i prepreke male i da utiču na radnu sposobnost u odnosu na poslove koje može da obavlja, te da tužilac ima status osobe sa invaliditetom koja se zapošljava pod opštim uslovima. Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala za Grad Beograd od 13.08.2013. godine, odbijen je zahtev tužioca za priznavanje prava na invalidsku penziju, jer ne postoji potpuni gubitak radne sposobnosti.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno ocenili da je tužiocu zakonito prestao radni odnos. Naime, tuženi je ukinuo organizacionu jedinicu u kojoj je tužilac radio, a nije bilo mesta primeni kriterijuma i ocenjivanju zaposlenih, kao ni slobodnih radnih mesta na koja je mogao biti radno angažovan. Tužiocu je utvrđeno hronično oboljenje, ali on ne spada u krug lica koji je obuhvaćen zaštitnom normom iz odeljka VI Programa rešavanja viška zaposlenih, o posebnoj zaštiti invalida rada u postupku rešavanja viška zaposlenih. Naime, tužilac nije pružio dokaze da je imao status zaposlenog kod koga je rešenjem nadležnog organa utvrđena opasnost od nastanka invalidnosti ili zaposlenog kod koga je u skladu sa propisima o penzijskom i invalidskom i zdravstvenom osiguranju utvrđeno da ima trajno umanjenje radne sposobnosti. Tuženi je vršio premeštaj tužioca na drugo radno mesto i na taj način ga izmestio iz radne sredine opasne po zdravlje, a utvrđenjem koncentracije toksičnih materija u radnoj sredini, koje je tužilac predložio, ne dokazuje se status tužioca kao osobe sa invaliditetom. Sudovi su imali u vidu odluke nadležnih organa i organizacije za tržište rada da kod tužioca ne postoji potpuni gubitak radne sposobnosti, već prvi stepen teškoća i prepreka u radu u odnosu na vrstu posla koju može da obavlja, ali da to ne utiče na njegov radno-pravni status.

Neosnovani su revizijski navodi da je materijalno pravo pogrešno primenjeno, s obzirom da sudovi nisu cenili da je tužilac osoba sa invaliditetom koja je pokrenula postupak pred nadležnom organizacijom za utvrđenje preostale radne sposobnosti.

Naime, prema odredbi člana 12. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 54/09), zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, bezbednost i zdravlje na radu, zdravstvenu zaštitu, zaštitu ličnog integriteta, dostojanstvo ličnosti i druga prava u slučaju bolesti, smanjenja i gubitka radne sposobnosti i starosti, materijalno obezbeđenje za vreme privremene nezaposlenosti, kao i pravo na druge oblike zaštite, u skladu sa zakonom i opštim aktom, odnosno ugovorom o radu. Prema članu 101. stav 1. istog zakona, zaposlenom invalidu rada poslodavac je dužan da obezbedi poslove prema preostaloj radnoj sposobnosti, a zaposlenom kod koga je, u skladu sa propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju, utvrđeno da postoji opasnost od nastanka invalidnosti na određenim poslovima – poslodavac je dužan da obezbedi obavljanje drugog odgovarajućeg posla, dok je u članu 102. propisano da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji odbije da prihvati posao u smislu člana 101. ovog zakona. Istim zakonom u članu 155. stav 1. tačka 5. propisano je da program rešavanja viška zaposlenih naročito sadrži mere za zapošljavanje: premeštaj na duge poslove, rad kod drugog poslodavca, prekvalifikaciju ili dokvalifikaciju, nepuno radno vreme, ali ne kraće od polovine punog radnog vremena i druge mere. Članom 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu je propisano da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Odredbom člana 4. stav 2. tačka 5. Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom („Službeni glasnik RS“ br 36/2009, 32/2013), propisano je da status osobe sa invaliditetom ima lice kome je u skladu sa propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju, utvrđena kategorija invalidnosti, odnosno preostala radna sposobnost. Članom 8. istog zakona, propisano je da procena radne sposobnosti i mogućnost zaposlenja ili održavanja zaposlenja obuhvata medicinske, socijalne i druge kriterijume kojima se utvrđuje mogućnost i sposobnost osobe sa invaliditetom neophodne za uključivanje na tržište rada i obavljanje konkretnih poslova samostalno ili uz službu podrške, upotrebu tehničkih pomagala, odnosno mogućnost zapošljavanja pod opštim ili posebnim uslovima (stav 1.); osobi sa invaliditetom kojoj nije procenjena radna sposobnost ista se, u cilju utvrđivanja mogućnosti zaposlenja ili održavanja zaposlenja, procenjuje u skladu sa tim zakonom (stav 2.).

Opšti i specijalni zakon sadrže zaštitne norme: - za osobe kod kojih postoji opasnost od nastanka invalidnosti; - za lica koja imaju status osoba sa invaliditetom. Zakon obavezuje poslodavca da se uzdrži od postupaka kojima bi osobe sa invaliditetom mogle biti dovedene u nepovoljniji položaj u postupku utvrđivanja viška zaposlenih i da pruži punu podršku osobama sa invaliditetom u cilju utvrđivanja mogućnosti zaposlenja i održavanja zaposlenja.

Tužilac je pokrenuo postupak za ocenu preostale radne sposobnosti Nacionalnoj službi za zapošljavanje, a nakon otkaza ugovora o radu na osnovu člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, rešenjem nadležne organizacije od 09.07.2013. godine, tužiocu je utvrđen prvi stepen teškoća i prepreka u radu i status osobe sa invaliditetom koja se zapošljava pod opštim uslovima. Tuženi je više godina do uvođenja ekonomskih i organizacionih promena i donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu vršio premeštaj tužioca na odgovarajuća radna mesta i na taj način mu je kao poslodavac davao mogućnost zaposlenja i doprineo održavanju zaposlenja, imajući u vidu njegovo zdravstveno stanje, iako tužilac formalno – pravno nije imao status osobe sa invaliditetom. U postupku utvrđivanja viška zaposlenih, tuženi je ukinuo organizacioni deo sa radnim mestom na kojem je tužilac radio i nije imao mogućnost da mu obezbedi obavljanje drugog odgovarajućeg posla niti da primeni drugu meru iz člana 155. stav 1. tačka 5. Zakona o radu. U toj situaciji, tužilac ulazi u krug lica kojima radni odnos može da prestane kao višku zaposlenih na osnovu člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu.

Shodno navedenom, neosnovani su i revizijski navodi da postoji diskriminacija na radu tužioca kao osobe sa invaliditetom. Pre otkaza ugovora o radu, tužiocu nije utvrđen status iz člana 4. stav 2. tačka 5. Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, dok je tuženi poštovao svoju zakonsku obavezu pružanjem određenog stepena zaštite tužiocu sve dok je postojala služba administracije u kojoj je radio. Nakon ukidanja tog organizacionog dela, tuženi više nije imao mogućnost da ga rasporedi i održi na radu zbog čega je razlog za otkaz ugovora o radu bio opravdan, pa u toj situaciji nisu povređene norme o posebnoj zaštiti osoba sa invaliditetom. Osim toga, tuženi nije povredio načelo o zabrani diskriminacije na radu, jer nije bilo neopravdanog i nejednakog postupanja prema zaposlenima u odnosu na njihova lična svojstva, s obzirom da su ukidanjem organizacione jedinice svi proglašeni tehnološkom viškom, a kod ukidanja radnih mesta tuženi nije bio u obavezi da primeni kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih.

Kako je tužiocu zakonito prestao radni odnos, tuženi nije dužan da ga vrati na rad, saglasno članu 191. stav 1. Zakona o radu.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Marina Milanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić