Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 4551/22 od 03.11.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u usvajajućem delu, tako što je odbijen zahtev tužilje za isplatu iznosa od 86.310,00 dinara na ime naknade troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada za period od 04.11.2016. godine do 20.09.2018. godine, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, kao i njen zahtev za naknadu troškova parničnog postupka. Stavom drugim izreke, obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 11.763,10 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti odluke do isplate. Stavom trećim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda u odbijajućem delu. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 41.052,40 dinara.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilja je izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući pravilnost pobijene presude u preinačujućem delu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (ZPP) („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 18/20) Vrhovni sud je našao da nema mesta primeni člana 404. ZPP jer je revizija dozvoljena kao redovna na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP i da je osnovana, a da protiv potvrđujućeg dela izreke presude drugostepenog suda, nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. ZPP za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u radnom odnosu kod tuženog. Tužilja živi u ..., a u periodu od 13. 06. 2016. godine do 30. 11. 2017. godine radila je u ... u Kuli. Obzirom da je radila u smenama tužilja je radi dolaska na rad i odlaska sa rada koristila sopstveni prevoz. Tuženi je tužilji u periodu od 04.11.2016. godine do 20.09.2018. godine, isplaćivao naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada za međumesni prevoz na relaciji ... - Kula - ... i to u visini cene pojedinačne karte prema cenovniku prevoznika „Putokaz“ DOO iz Crvenke. Tuženi tužilji nije isplaćivao naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada za lokalni prevoz sve do 01.01.2019. godine od kada isplaćuje naknadu ovih troškova svim zaposlenima, pa i tužilji, ali za jedan lokalni prevoz. Na osnovu cenovnika navedenog prevoznika utvrđena je cena pojedinačne karte u spornom periodu .Tužilja je u utuženom periodu radila i imala je materijalne troškove za prevoz radi dolaska i odlaska sa rada. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke (druga varijanta) utvrđeni su iznosi troškova prevoza tužilje za dolazak i odlazak sa rad, a prema ceni pojedinačne karte spram prisutnosti na radu maksimalno do mesečne pretplatne karte (utvrđeni tako što se broj radnih dana u mesecu pomnoži sa punom cenom pojedinačne karte u dva smera i dobijeni iznos umanji za 25%) prema kojoj potraživanje tužilje iznosi ukupno 86.310,00 dinara za obe relacije.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je primenom materijalnog prava iz člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, člana 102. stav 1. tačka 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 1/15 stupio na snagu 14.01.2015. godine a prestao da važi 31.12.2018. godine) i člana 117. stav 1. tačka 118. U vezi članova 120. i 121. Kolektivnog ugovora za Dom zdravlja Kula od 02.06.2015. godine (stupio na snagu 19.06.2015. godine) ocenio da tužbeni zahtev za naknadu troškova prevova za dolazak i odlazak sa rada osnovan u iznosima utvrđenim na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke. Prema datim razlozima tuženi za potrebe dolaska i odlaska sa rada tužilji nije obezbedio prevoz na području naselja Kula, kao mesta rada i na području naselja ... kao mesta prebivališta, a tužilja je u utuženom periodu radila i imala je materijalne troškove dolazeći na posao sopstvenim vozilom, pa je tužilji dosuđena naknada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju za lokalni gradski prevoz umanjen za 25% (koliko iznosi popust javnog prevoznika za mesečnu kartu), dok je za veće tužbeno traženje zahtev odbijen.

Drugostepeni sud je ocenio da prvostepeni sud nije pravilno primenio materijalno pravo zbog čega je prvostepenu presudu preinačio u usvajajućem delu i odbio tužbeni zahtev kao neosnovan. Prema stanovištu drugostepenog suda tuženi je tužilji u utuženom periodu isplaćivao naknadu troškova međugradskog prevoza na relaciji ...-Kula-..., a razdaljina od 250 metara od autobuskog stajališta u Kuli do mesta rada i obrnuto , kao i razdaljina od autobuskog stajališta u ... do mesta prebivališta i obrnuto, nije takva da iziskuje korišćenje prevoza i na tim relacijama i ne opravdava udovoljenje njenom zahtevu za naknadu troškova prevoza.

Po stanovištu Vrhovnog suda ovakav zaključak drugostepenog suda nije pravilan.

Naime, članom 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 75/2014) predviđeno je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rad, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Članom 102. stav 1. tačka 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 1/15 stupio na snagu 14.01.2015. godine a prestao da važi 31.12.2018. godine) propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz u skladu sa kolektivnim ugovorom kod poslodavca pravilnikom o radu i ugovorom o radu.

Članom 117. stav 1. tačka 1. Kolektivnog ugovora tuženog od 02.06.2015. godine (stupio na snagu 19.06.2015. godine) predviđeno je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u visine cene prevozne karte u javnom saobraćaju u skladu sa ovim KU, a u stavu 2. da poslodavac ima pravo da umesto naknade zaposlenom iz stava 1. tačka 1. ovog člana obezbedi prevoz ukoliko je to za njega povoljnije (sopstveni prevoz ili nabavka mesečne karte kada postoji organizovani javni prevoz).

Po oceni Vrhovnog suda pogrešan je zaključak drugostepenog suda da tuženi zaposlenoj isplatom troškova međumesnog prevoza u celosti naknadio troškove prevoza, kao i da na navedenim relacijama od po 250 metara po razumnoj oceni nije postojala potreba za korišćenjem prevoza u vezi sa čim bi za nju nastali troškovi. Pored toga, opredeljenje zakonodavca da se visina naknade troškova prevoza prizna zaposlenima u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju istovremeno ne znači da je korišćenje sredstava javnog prevoza zakonom propisan uslov za ostvarivanje prava zaposlenog na troškove prevoza i da je zakonom to pravo uskraćeno zaposlenima koji prevoz od radnog mesta obezbeđuju na drugi način (svojim vozilom, taksi vozilom i slično).

Imajući u vidu izloženo, po oceni Vrhovnog suda tuženi tužilji za dolazak i odlazak sa rada nije obezbedio sopstveni prevoz u smislu Zakona o radu zbog čega bi joj bilo uskraćeno zakonsko pravo na naknadu troškova prevoza, pa joj primenom člana 118. stav 1. Zakona o radu i člana 102. PKU i člana 117. ,118. KU pripada pravo na naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada u spornom periodu u iznosima utvrđenim na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke na koje je prvostepeni sud stavom drugim izreke obavezao tuženog sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate u smislu člana 277. Zakona o obligacionim odnosima.

Bez uticaja na drugačiju odluku je činjenica da postoji razdaljina od 250m od autobuskog stajališta do mesta rada i od mesta prebivališta do autobuskog stajališta, kao i navodi da ta razdaljina nije takva da iziskuje korišćenje lokalnog prevoza, pa da ne opravdava udovoljenje njenom zahtevu za naknadu troškova prevoza. Navedeno rastojanje se ne može nužno smatrati malim rastojanjem, jer su blizina, odnosno daljina, relativni pojmovi koji zavise od fizičkih sposobnosti svakog pojedinca ponaosob, a odredbama Zakona o radu i Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave, nije predviđena obaveza da se prilikom obračuna stvarnih troškova za dolazak i odlazak sa rada uzmu u obzir i fizičke sposobnosti zaposlenog o čijem se pravu odlučuje.

Prema tome, imajući u vidu da je tužilja za dolazak na rad i povratak sa rada koristila svoje vozilo, to nije od uticaja za pravo na naknadu troškova prevoza, kod činjenice da je na osnovu podataka koje je pružio tuženi utvrđeno koliko je dana tužilja radila u traženom periodu kao i da su ti troškovi izračunati na bazi potvrde o visini prevozne karte u javnom prevozu, pa je taj iznos tužilji pravilno dosuđen prvostepenom presudom, zbog čega je ona potvrđena.

Pravilna je odluka o troškovima prvostepenog postupka doneta na osnovu člana 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP preinačio drugostepenu presudu u stavu prvom izreke tako što je odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu u usvajajućem delu.

Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužilje izjavljenoj protiv potvrđujućeg dela izreke drugostepene presude kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu odredbe člana 404. ZPP

Presuđenjem u ovoj parnici nije odstupljeno od sudske prakse (u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev za isplatu naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada preko dosuđenog iznosa od 86.310,00 dinara do traženog iznosa do 108.040,00 dinara) u kojoj je raspravljeno pitanje prava zaposlenih u domovima zdravlja za naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada i zauzeto stanovište da im pripada pravo na isplatu ovih troškova u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz te nije uslovljeno ni postojanje organizovanog javnog prevoza ni udaljnosti od mesta zaposlenja već je jedino postojanje stvarnih troškova za dolazak i odlazak sa rada koji se obezbeđuju prema broju efektivnih radnih dana i cene pojedinačne karte u javnom prevozu.

Iz navedenog razloga, primenom člana 404. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može da se podnese (403. stav 1. i 3).

Odredbom člana 441. ZPP propisano je da je revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

U sporovima radi novčanog potraživanja iz radnog odnosa revizija je dozvoljena pod istim uslovima kao i u imovinskopravnim sporovima koji se odnose na novčano potraživanje.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

U konkretnom slučaju tužba je podneta 06.11.2019. godine. Vrednost predmeta spora je 108.040,00 dinara.

Kako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe Vrhovni sud je ocenio da revizija tužilje nije dozvoljena.

Iz navedenog razloga Vrhovni sud je primenom člana 413. ZPP, odlučio kao u trećem stavu izreke.

Tužilja je uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu članova 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, pripadaju troškovi postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina je odmerena na ime traženih troškova za sastav revizije 18.000,00 dinara, sa uvećanjem od 20% na ime PDV-a ( u iznosu od 21.600,00 dinara) prema opredeljenom zahtevu za naknadu troškova i Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja ove parnične radnje („Službeni glasnik“ 37/2021 od 14.04.2021. godine). Tužilja koju je u ovoj parnici zastupao advokat - obveznik poreza na dodatu vrednost ima pravo na naknadu troškova - nagradu za zastupanje uvećane za vrednost poreza na dodatu vrednost za advokatstku uslugu, u skladu sa članom 13. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i članova 3. i 8. Zakona o porezu na dodatu vrednost. Tužilji pripadaju i traženi troškovi na ime sudske takse za reviziju 23.921,60 dinara i odluku po reviziji 35.882,40 dinara prema Tarifnom broju 1. Taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 28/94 ... 95/18) što sve ukupno čini iznos od 81.404,00 dinara.

Imajući u vidu napred izneto, Vrhovni sud je na osnovu člana 165. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković