.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 698/2018
11.02.2021. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić i Danijele Nikolić, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Milojica Cvijović advokat iz ..., protiv tuženog JKP „Infostan“ iz Beograda, kojeg zastupa Gradsko pravobranilaštvo iz Beograda, radi utvrđenja, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1115/2016 od 20.10.2017. godine, u sednici veća održanoj dana 11.02.2021. godine, doneo je
R E Š E NJ E
UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1115/2016 od 20.10.2017. godine u prvom i trećem stavu izreke i presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P1 368/2014 od 10.12.2015. godine u prvom, drugom i četvrtom stavu izreke i u tom delu predmet VRAĆA prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P1 368/2014 od 10.12.2015. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno da je ništav ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova zaključen između tužilje kao izvršioca poslova i tuženog kao poslodavca, pod brojem .../... od 30.06.2011. godine. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je tužilja zasnovala radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog počev od 01.07.2011. godine i obavezan tuženi da vrati tužilju na rad i rasporedi je na poslove koji odgovaraju njenoj stručnoj spremi, znanjima i sposobnostima u roku od osam dana od dana prijema pisanog otpravka presude pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom trećim izreke, odbačena je tužba u delu kojim je traženo da sud obaveže tuženog da sa tužiljom zaključi pisani ugovor o radu na neodređeno vreme, kao nedozvoljen. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da naknadi tužilji troškove postupka u ukupnom iznosu od 95.290,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 10.12.2015. godine do isplate u roku od osam dana od dana prijema pisanog otpravka presude pod pretnjom prinudnog izvršenja.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1115/2016 od 20.10.2017. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P1 368/2014 od 10.12.2015. godine u stavu prvom, stavu drugom izreke u delu u kome je utvrđeno da je tužilja zasnovala radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog počev od 01.07.2011. godine i obavezan tuženi da je vrati na rad, i u stavu četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, ukinuta je presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P1 368/2014 od 10.12.2015. godine u ostalom delu stava drugog izreke presude i odbačena tužba po tužbenom zahtevu da se tuženi obaveže da rasporedi tužilju na poslove koji odgovaraju njenoj stručnoj spremi, znanjima i sposobnostima. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Tužilja je podnela odgovor na reviziju.
Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između stranaka zaključeno je više ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova, kojima je tužilji povereno obavljanje poslova radnog mesta ... (poslovi prijema stranaka na šalteru, obrade podataka i podnetih zahteva građana, rad u vezi sa službenim evidencijama o plaćenim i neplaćenim računima građana, obrada podataka pravnih lica, vršenje obračuna i izdavanje uplatnica itd) maksimalno do 120 radnih dana. Tužilja je po zaključenim ugovorima neprekidno obavljala rad kod tuženog na označenim poslovima od 04.05.2009. godine do 31.10.2014. godine. Opštim aktom tuženog - Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova, predviđena su radna mesta glavnog referenta, referenta naplate, samostalnog referenta naplate i referenta za terenske poslove, sa većim brojem izvršilaca.
Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, oba nižestepena suda su izvela zaključak o ništavosti ugovora o privremenim i povremenim poslovima: prvostepeni sud zato što su simulovani poslovi (član 66. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima) koji prikrivaju disimulovane ugovore o radu na određeno vreme, a drugostepeni sud jer su zaključeni zloupotrebom prava tuženog predviđenog članom 197. Zakona o radu da za obavljanje poslova koji nisu sistematizovani može angažovati neko lice van radnog odnosa.
Polazeći od istog zaključka, sudovi odluku o osnovanosti tužbenog zahteva donose primenom različitih odredbi materijalnog prava.
Prvostepeni sud to čini na osnovu člana 37. stav 4. Zakona o radu, sa obrazloženjem da su uslovi za zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme bili ispunjeni još 10.05.2010. godine - istekom pet radnih dana po proteku roka od 12 meseci od zaključenja prvog takvog ugovora, ali, krećući se u granicama postavljenog tužbenog zahteva, utvrđuje da je radni odnos na neodređeno vreme zasnovan sa 01.07.2011. godine.
Drugostepeni sud odbija žalbu tuženog i potvrđuje prvostepenu presudu sa obrazloženjem da je tužilja po ugovorima o privremenim i povremenim poslovima bila angažovana za obavljanje poslova koji su opštim aktom tuženog sistematizovani kao poslovi radnog mesta ..., tako da je po isteku roka od 120 radnih dana po prvom zaključenom ugovoru nastupila pravna fikcija o zasnivanju radnog odnosa na neodređeno vreme.
Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tuženog ukazuje da je u ovom sporu pogrešno primenjeno materijalno pravo.
Odredbom člana 37. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 24/05 ... 54/09) kojim je regulisan radni odnos na neodređeno vreme predviđen je i slučaj u kojoj isti postaje radni odnos na neodređeno vreme (stav 4). Prema pravnom shvatanju, usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 25.12.2012. godine, poslodavac i zaposleni mogu da zaključe jedan ili više sukcesivnih ugovor o radu na određeno vreme na istim poslovima, čije ukupno trajanje neprekidno ili sa prekidima kraćim od 30 dana ne može da bude duže od 12 meseci (osim zamene odsutnog radnika). Ako poslodavac i zaposleni zaključe ugovor o radu na određeno vreme po isteku roka od jedne godine na istovrsnim poslovima, pa zaposleni radi duže od pet radnih dana, stekli su se uslovi za prerastanje radnog odnosa u radni odnos na neodređeno vreme.
Tužilja je podnetom tužbom tražila utvrđenje da je 01.07.2011. godine zasnovala radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog. Zbog toga su za odluku u ovom sporu relevantni ugovori zaključeni do tog datuma, jer po članu 3. stav 1. ZPP sud u parničnom postupku odlučuje u granicama postavljenih zahteva. U tom periodu zaključeni su: ugovor od 05.05.2009. godine u trajanju od 04.05. do 15.05.2009. godine (deset radnih dana); ugovor od 03.06.2009. godine (aneks ugovora od 05.05.2009. godine), u trajanju od 04.06. do 07.10.2009. godine (90 radnih dana) i ugovor od 08.10.2009. godine u trajanju od 120 radnih dana počev od 12.09.2009. godine (do 01.04.2010. godine). Po tim ugovorima tužilja je bez prekida radila ukupno 10 meseci i 28 dana. Ugovor o privremenim i povremenim poslovima od 22.09.2010. godine tužilja je zaključila po proteku roka od 30 dana od isteka vremena po poslednjem ugovoru od 12.10.2009. godine, u trajanju od 22.09.2010. godine do 31.12.2010. godine, a zatim i ugovor od 03.01.2011. godine u trajanju od 120 radnih dana, počev od 04.01.2011. godine, tako da po tim ugovorima do 01.07.2011. godine nije radila duže od 12 meseci. Sledstveno izloženom, nisu prihvatljivi razlozi nižestepenih sudova o osnovanosti tužbenog zahteva.
Uslov za preobražaj radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, u smislu člana 37. stav 4. Zakona o radu, je da je zaposleni na istim poslovima po više zaključenih ugovora o radu na određeno vreme, neprekidno ili sa prekidima kraćim od 30 dana, radio duže od 12 meseci. Ovde to nije slučaj, jer je tužilja po (simulovanim) ugovorima o privremenim i povremenim poslovima od 05.05.2009. godine, 03.06.2009. godine i 08.10.2009. godine neprekidno radila 10 meseci i 28 dana, a po proteku roka od 30 dana po isteku vremena predviđenog ugovorom od 08.10.2009. godine zaključila je (simulovane) ugovore o privremenim i povremenim poslovima od 22.09.2010. godine i 03.01.2011. godine, po kojima je do 01.07.2011. godine radila kraće od 12 meseci. Na osnovu do sada utvrđenog činjeničnog stanja ne može se izvesti pouzdan zaključak da je po proteku vremena za koje je zaključila ove ugovore tužilja nastavila da radi kod tuženog još pet radnih dana.
Predmet ugovora o povremenim i privremenim poslovima iz člana 197. Zakona o radu su i poslovi iz određene delatnosti poslodavca. Po zaključenim ugovorima u vremenskom periodu relevantnom u ovom sporu, tužilja je obavljala određene poslove koji su samo deo poslova iz opisa sistematizovanih poslova radnog mesta ... pa zato nije prihvatljiv ni stav drugostepenog suda da je po tim ugovorima tužilja obavljala poslove označenog radnog mesta bez ugovora o radu i da se zato ima smatrati da je zasnovala radni odnos na neodređeno vreme.
Iz navedenih razloga, nižestepene presude su morale biti ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
U ponovljenom suđenju prvostepeni sud će, čak i ako utvrdi da su zaključeni ugovori o privremenim i povremenim poslovima simulovani i da prikrivaju ugovore o radu na određeno vreme, oceniti ispunjenost uslova za prerastanje radnog odnosa po disimulovanim ugovorima o radu na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, u smislu člana 37. stav 4. Zakona o radu, uzimajući u obzir i vrstu poslova koje je tužilja po tim ugovorima obavljala.
Ukinute su i odluke o troškovima postupka zato što zavise od konačnog ishoda spora.
Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.
Predsednik veća - sudija
Branislav Bosiljković, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
