Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužilje dozvoljena po članu 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...55/14), ispitao je pobijanu presudu na osnovu člana 408. tog zakona i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je u radnom odnosu kod tužene na poslovima ... na osnovu ugovora o radu broj .. od 12.02.2007. godine. U ugovoru o radu kao mesto prebivališta tužilje označena je adresa: Ulica ... koja se nalazi na udaljenosti ... metara od mesta rada, tako da tužilja dolazi na posao pešice. Tužilja je tvrdila da je do sredine decembra 2016. godine stanovala u ulici ... broj .. na udaljenosti od mesta rada 3 do 4 kilometara, te da je na posao dolazila gradskim autobusom ili taksijem i sama plaćala prevoz ali nije sačuvala prevozne karte niti je poslodavcu podnosila zahtev za naknadu troškova. U spornom periodu jedini prevoznik koji je pružao usluge javnog prevoza „Nikolić prevoz“ nije izdavao mesečne karte za javni prevoz, već samo pojedinačne karte, čija je cena u gradskom saobraćaju u jednom smeru iznosila 50,00 dinara, odnosno 100,00 dinara u oba smera i nije se menjala u spornom periodu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev za naknadu troškova prevoza u periodu od 01.05.2014. do sredine decembra 2016. godine, nalazeći da je tužilja imala realnu potrebu da koristi gradski prevoz jer je stanovala na udaljenosti 3 do 4 kilometara od mesta rada, dok je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev za period posle sredine decembra 2016. godine, od kada tužilja stanuje na udaljenosti ... metara od mesta rada i nema realnu potrebu za korišćenjem prevoza.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu i odbio tužbeni zahtev, nalazeći da tužilja nije dokazala da je u periodu od 01.05.2014. do sredine decembra 2016. godine stanovala na udaljenosti od mesta rada koja bi opravdavala naknadu troškova prevoza, niti je pružila dokaz da je poslodavca obavestila o promeni adrese stanovanja i dobila njegovu saglasnost za naknadu troškova prevoza na novoj adresi koja nije navedena u ugovoru o radu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda odluka drugostepenog suda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Po članu 118. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05 ... 32/13), zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju. Noveliranom odredbom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 75/2014), koja se primenjuje od 29.07.2014. godine, propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz. Stavom 3. novelirane odredbe, promena mesta stanovanja zaposlenog nakon zaključenja ugovora o radu, ne može da utiče na uvećanje troškova prevoza koje je poslodavac dužan da naknadi zaposlenom u trenutku zaključenja ugovora o radu, bez saglasnosti poslodavca.

Prema članu 26. stav 1. tačka 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u ustanovama kulture čiji je osnivač Republika Srbija („Službeni glasnik RS“ broj 97/2009, 112/2009, 114/2012, 118/2012) koji se primenjivao na sve poslodavce u oblasti kulture, zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju. Ovaj PKU se primenjivao kod tužene do stupanja na snagu Posebnog kolektivnog ugovora za ustanove kulture čiji je osnivač RS, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“ broj 10/15 od 29.12.2015. godine) i koji se primenjuje od 30.01.2015. godine. Po članu 28. stav 1. tačka 1. navedenog PKU zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Polazeći od navedenih zakonskih i odredaba PKU, obaveza je poslodavca da zaposlenom naknadi troškove prevoza u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, pri čemu nije precizirana vrsta prevozne karte, niti uslovi pod kojima će poslodavac utvrditi udaljenost mesta rada od mesta stanovanja zaposlenog, ali zakonska odredba upućuje da se troškovi prevoza nadoknađuju zaposlenom u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. To dalje znači da poslodavac treba svojim opštim aktom ili ugovorom o radu sa zaposlenim da utvrdi bliže uslove i kriterijume pod kojima zaposleni ovo pravo može da ostvari, a ukoliko to ne učini, odredbe Zakona o radu i Posebnog kolektivnog ugovora se primenjuju neposredno. Udaljenost mesta stanovanja zaposlenog od mesta rada u svakom slučaju mora biti tolika da zaposleni ima realnu potrebu za korišćenjem prevoza pri čemu prethodno obraćanje poslodavcu nije uslov za sudsku zaštitu, već se naknada ovih troškova priznaje zaposlenom na osnovu njegovog prijavljenog prebivališta, odnosno boravišta.

Imajući u vidu da je prema utvrđenom činjeničnom stanju u Ugovoru o radu od 12.02.2007. godine kao mesto prebivališta tužilje označena ulica ..., da je mesto stanovanja udaljeno ... metara od mesta rada i da na posao dolazi pešice, a da tužilja nije dokazala da je u spornom periodu imala prijavljeno prebivalište na drugoj adresi čija bi udaljenost realno opravdavala naknadu troškova prevoza, niti da je o promeni adrese stanovanja iz ugovora o radu obavestila poslodavca, to je pravilno drugostepeni sud zaključio da tužilji ne pripada pravo na naknadu traženih troškova prevoza u periodu od 01.05.2014. do sredine decembra 2016. godine.

Neosnovani su navodi revizije da je tužilji uskraćeno pravo na naknadu pripadajućih troškova prevoza, ukazivanjem na pravnosnažne presude koje su donete u drugim postupcima protiv tužene, a povodom identičnog tužbenog zahteva za naknadu troškova prevoza, jer pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada imaju svi zaposleni, osim ako bi po razumnoj oceni takav zahtev bio očigledno neosnovan (zaposleni stanuje u blizini mesta rada i na posao dolazi pešice), a što je činjenično pitanje u svakom konkretnom slučaju. Zato je pravilno drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu koji se odnosi na naknadu troškova prevoza u periodu od 01.05.2014. do sredine decembra 2016. godine, primenom navedenih odredaba Zakona o radu i PKU koje su se primenjivale u spornom periodu.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić