O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P1 147/16 od 13.10.2021. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda P1 147/16 od 30.12.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo: da se utvrdi da je ništav stav 3. rešenja NIS a.d. Novi Sad NM 064500/HR-re/otk/213 od 14.04.2015. godine; da se obaveže tuženi da tužiocu isplati dug po osnovu manje isplaćene otpremnine za 30 godina staža kod tuženog, u ukupnom iznosu od 1.730,783,60 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.04.2015. godine do isplate; da se obaveže tuženi da tužiocu isplati dug po osnovu manje isplaćene zarade za period od 15.04.2012. godine do 15.04.2015. godine u ukupnom iznosu od 367.924,50 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.04.2015. godine do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 713/22 od 07.11.2022. godine, odbijena je, kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene matrijalnog prava sa predlogom da se o reviziji odluči u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je ocenio da su u konkretnoj situaciji ispunjeni zakonski uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca, kao izuzetno dozvoljenoj, propisani odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23), radi ujednačavanja sudske prakse u odnosu na isplatu zarade u situaciji zaključenog socijalnog programa tuženog od 17.06.2008. godine.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija osnovana u odnosu na tužbeni zahtev tužioca koji se odnosi na isplatu duga po osnovu manje isplaćene zarade za 15% za period od 15.04.2012. godine do 15.04.2015. godine.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog do 15.04.2015. godine kada mu je radni odnos prestao rešenjem od 14.04.2015. godine, zbog prestanka potrebe za njegovim radom usled organizacionih promena. Trećim stavom rešenja od 14.04.2015. godine, određeno je da se zaposlenom isplaćuje otpremnina u iznosu od 400 evra neto za svaku završenu godinu rada u radnom odnosu kod poslodavca u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan potpisivanja rešenja, što iznosi ukupno 12.000 evra neto odnosno 1.440.056,40 dinara neto, koji iznos je tužiocu i isplaćen. Dana 17.06.2008. godine donet je socijalni program za „NIS“, koji se prema odredbi člana 6 socijalnog programa primenjivao do 31.12.2012.godine. Članom 9 socijalnog programa propisano je da se poslodavac obavezao da izvrši jednokratno i tajno povećanje zarada zaposlenih u visini od 15%. Odredbom člana 75. Kolektivnog ugovora za „NIS“ od 17.12.2014. godine, koji je bio važeći u vreme kada je tužiocu prestao radni odnos, ugovoreno je da se Program rešavanja viška zaposlenih donosi u skladu sa zakonom, a u slučaju proglašenja viška zaposlenih zbog tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena od strane poslodavca, poslodavac je dužan da pre otkaza ugovora o radu zaposlenom isplati otpremninu u iznosu od 400 evra neto, za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu kod poslodavca u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan potpisivanja rešenja o otkazu ugovora o radu.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je zaključio da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev tužioca za isplatu duga po osnovu manje isplaćene zarade za 15% prema odredbi člana 9. socijalnog programa, s obzirom da je socijalni program od 17.06.2008. godine prestao da važi 31.12.2012. godine, pri čemu socijalni program nema značaj opšteg akta poslodavca i ne može da direktno se primenjuje prilikom isplate zarade.

Međutim, po oceni Vrhovnog suda, osnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava u odnosu na tužbeni zahtev za isplatu duga po osnovu manje isplaćene zarade. Socijalni program za NIS a.d. Novi Sad je zaključen na osnovu Sporazuma između Vlade RS i Vlade Ruske Federacije o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede, Protokola o osnovnim uslovima kupovine od strane OAO Gasprom Njet akcija Kompanije Naftne industrije Srbija a.d. Novi Sad, koji čine 51% osnivačkog kapitala, kao i Kolektivnog ugovora za NIS a.d. Novi Sad. Potpisnici akta su u ime Vlade Republike Srbije – Ministarstvo energetike RS; u ime Društva za istraživanje, proizvodnju, preradu, distribuciju i promet nafte i naftnih derivata, istraživanja i proizvodnje prirodnog gasa „NIS“ a.d. Novi Sad – predsednik upravnog odbora i generalni direktor; reprezentativni sindikat kod poslodavca i to: Jedinstvena sindikalna organizacija NIS a.d. Novi Sad; Jedninstvena sindikalna organizacija NIS – Naftagas Novi Sad; reprezentativni sindikati na nivou RS i grane; Samostalni sindikat radnika energetike i petrohemije Srbije i Sindikat hemije, nemetala, energetike i rudarstva – UGS nezavisnost.

Socijalnim programom i navedenim aktima su uređena prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih i poslodavca. Ove akte su potpisali svi ovlašćeni predstavnici učesnika u njihovom donošenju. Na taj način konstituisana je i obaveza poslodavca propisana odredbom člana 9. socijalnog programa, koji ima neposredno pravno dejstvo prema svim zaposlenima. Stoga i predmetni socijalni program u konkretnom slučaju, saglasno obavezama i pravima koje se njime konstituiše ima pravnu prirodu ugovora u korist trećih lica. Iz tog razloga i tužilac, kao zaposleno lice kod tuženog – poslodavca, ima neposredno pravo da zahteva ispunjenje poslodavčeve obaveze za period važenja socijalnog programa koje je konstituisano u korist svih zaposlenih po osnovu predmetnog socijalnog programa, jer takvo pravo tužioca utemeljeno je u odredbi člana 149. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Imajući u vidu navedeno, prvostepeni sud je u obavezi da utvrdi visinu neisplaćene zarade za period važenja socijalnog programa, a u cilju ispunjenja obaveze poslodavca ustanovljene članom 9. socijalnog programa.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu odredbe člana 404. i 416. stav 2. odlučio kao u stavu prvom i drugom izreke.

Ocenjujući ispunjenost uslova za dozvoljenost revizije tužioca, u delu koji se odnosi na odluku drugostepenog suda kojim je odbijena kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u odnosu na tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti stava 3. rešenja tuženog od 14.04.2015. godine i isplatu duga po osnovu manje isplaćene otpremnine za navršenih 30 godina staža kod tuženog, Vrhovni sud je našao da u tom delu nije neophodno ujednačavanje sudske prakse, niti su ispunjeni drugi uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, propisani odredbom člana 404. ZPP, budući da je istekom socijalnog programa ustanovljena prava u korist zaposlenih prestaju da važe.

U tom delu Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tužioca nije dozvoljena.

Prema članu 441. ZPP, revizija je uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Ukoliko se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu u radnom sporu, dozvoljenost revizije se ocenjuje na osnovu člana 403. stav 3. istog zakona, prema kome revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj parnici je podneta 19.05.2015. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela iznosi 2.098.708.10 dinara.

Kako u ovom delu vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost iznosa od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni sud je zaključio da revizija tužioca u ovom delu nije dozvoljena u smislu člana 403. stav 3. ZPP.

Vrhovni sud je na osnovu člana 413. ZPP odlučio kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković