U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u parnici tužioca N.P. iz S., selo A., čiji je punomoćnik D.P., advokat iz S., protiv tuženog SZ TUR M. iz S,, preduzetnika G.S. iz S., čiji je punomoćnik D.I., advokat iz V.H., radi utvrđenja postojanja radnog odnosa i isplate zarade, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2473/14 od 08.10.2014. godine, u sednici održanoj 18.02.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2473/14 od 08.10.2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Surdulici P1 524/13 od 07.05.2014. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se prema tuženom utvrdi da je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme u periodu od 30.09.2010. godine do 26.03.2012. godine i da se tuženi obaveže da za navedeni period tužiocu upiše radni staž u radnu knjižicu i uplati poreze i doprinose za obavezno socijalno osiguranje na minimalnu zaradu kao osnovicu osiguranja; stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da tužiocu na ime razlike između isplaćene i minimalne zarade za period od 30.09.2010. godine do 26.03.2012. godine, plati 92.520,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog potraživanja do isplate; stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova postupka plati 40.500,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 2473/14 od 08.10.2014. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Surdulici P1 524/13 od 07.05.2014. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je na osnovu usmenog dogovora obavljao poslove konobara kod tuženog za dnevnicu od 700 do 900 dinara. Tužilac je ove poslove obavljao u periodu od 30.09.2010. godine do 26.03.2012. godine, bez zaključenog ugovora o radu, a u tom periodu tužilac je bio prijavljen na obavezno socijalno osiguranje kod poslodavca D-K. DOO iz B..

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da tužilac u spornom periodu nije bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog, te da tuženi nema obavezu da za navedeni period tužiocu upiše radni staž u radnu knjižicu i uplati poreze i doprinose za obavezno socijalno osiguranje na minimalnu zaradu kao osnovicu osiguranja i isplati razliku između isplaćene i minimalne zarade.

Zakon o radu („Sl. glasnik RS“, broj 24/05...54/09) u članu 32. stav 1. propisuje da se ugovor o radu zaključuje pre stupanja zaposlenog na rad, u pismenom obliku; a stav 2. propisuje da ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor u skladu sa stavom 1. ovog člana, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 32. stav 2. Zakona o radu. Naime, tužilac je u spornom periodu bio prijavljen na obavezno socijalno osiguranje kod drugog poslodavca, tako da u toj situaciji tužiočev rad kod tuženog ima karakteristike rada van radnog odnosa. Kako bi rad bez zaključenog ugovora o radu doveo do zasnivanja radnog odnosa na određeno vreme, potrebno je da budu ispunjeni uslovi koje bi doveli do primene pravne fikcije o postojanju radnog odnosa. Međutim, uspostavljeni odnos između tužioca i tuženog ne ispunjava ove uslove obzirom da tužilac nije imao određeno radno vreme, nije bila određena mesečna zarada, već dnevnica, nije bio određen broj radnih dana niti je na strani tuženog postojala saglasnost za uspostavljanje radnog odnosa na neodređeno vreme. Obzirom da nisu ispunjeni uslovi za utvrđenje da je tužilac u spornom periodu bio u radnom odnosu na neodređeno vreme, tuženi nema obavezu da za navedeni period tužiocu upiše radni staž u radnu knjižicu, uplati poreze i doprinose za obavezno socijalno osiguranje na minimalnu zaradu, kao i da tužiocu plati razliku između isplaćene i minimalne zarade.

Stoga su neosnovani revizijski navodi da je pobijanom odlukom pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.