U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a na druge bitne povrede, koje bi eventualno uticale na pravilnost i zakonitost pobijane presude, revizijom se posebno ne ukazuje.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom nižestepenim presudama, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na osnovu rešenja od 09.07.1998. godine, a stranke su zaključile i Ugovor o radu 16.05.2002. godine i Aneks tog ugovora 18.05.2004. godine, a radi obavljanja poslova vozača autobusa koji podrazumevaju upravljanje autobusom i prodaju karata. Rešenjem tuženog od 27.09.2004. godine tužiocu su otkazani Ugovor o radu i Aneks tog ugovora, s pozivom na odredbu člana 101. tačka 3. i 4, 105. i 120. Zakona o radu i člana 16. tačka 1, 12, 21. i 23. Ugovora o radu, jer je 30.07.2004. godine, na osnovu kontrole tuženog, ustanovljeno da je za dvoje putnika izdao neispravne putne karte u nameri da sebi ili drugom pribavi materijalnu korist, čime je počinio povredu radne obaveze, za koju je moguće izreći meru prestanka radnog odnosa. Tužiocu je 01.09.2004. godine dostavljeno upozorenje da zbog počinjene povrede radne obaveze postoji mogućnost prestanka radnog odnosa, a povodom toga se tužilac izjasnio priznajući svoju grešku, a o navedenom je obaveštena i sindikalna organizacija.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju koje se revizijom, u suštini, ne dovodi u sumnju (obzirom da se pravnosnažna presuda iz ovog revizijskog razloga samo formalno osporava, a u suštini se revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava) i koje drugostepeni sud odlučujući o žalbi tuženog nije izmenio, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu, našavši da postoji otkazni razlog propisan članom 101. stav 1. tačka 3. i 4. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' br. 70/2001, 73/2001), u vezi sa članom 16.h tačka 1, 12, 21. i 23. Ugovora o radu, zaključenog između parničnih stranaka 16.05.2002. godine i Aneksa tog ugovora zaključenog 18.05.2004. godine.

Primenjenim normama materijalnog prava propisano je da poslodavac može zaposlenom otkazati ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene ugovorom o radu, ako ne poštuje radnu disciplinu, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca. Navedena zakonska norma konkretizovana je Ugovorom o radu, tako da su otkazni razlozi neizvršenje i nesavesno, neblagovremeno, nekvalitetno i nemarno izvršavanje radnih obaveza, netačno prikazivanje i evidentiranje rezultata rada u nameri da se za sebe ili drugog pribavi veća zarada ili druga materijalna korist, postupanje protivno zakonu i drugim pravnim aktima, svaka radnja ili propuštanje na radu ili u vezi sa radom u kojoj se stiču obeležja krivičnog dela, privrednog prestupa ili prekršaja, ako zaposleni svojom krivicom učini neku od navedenih povreda radnih obaveza.

Primenom navedenih odredaba materijalnog prava, pravilno je drugostepeni sud zaključio da je nastupio otkazni razlog usled činjenice da je tužilac obavljajući poslove radnog mesta vozača i računopolagača izdao neispravnu kartu putniku, tako što je na već prodatoj karti rukom ispravio relaciju i cenu, a drugom putniku (od ukupno 5 putnika u autobusu) nije izdao voznu kartu, što u reviziji ne osporava. Pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu, tužiocu je dostavljeno upozorenje o postojanju otkaznog razloga i pozvan je da se izjasni na navode iz upozorenja, u smislu člana 101. stav 2. navedenog Zakona o radu. Upozorenje je dostavljeno i sindikalnoj organizaciji, u smislu člana 104. istog zakona, koja se nije izjasnila. Iz navedenih razloga, pravilan je zaključak drugostepenog suda da nema uslova za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanje tužioca na rad.

Suprotno navodima revizije, drugostepeni sud je pravilno zaključio da je tužilac počinio povredu radne obaveze koje su mu stavljene na teret, namerno ili krajnjom nepažnjom, što je uslov za postojanje otkaznog razloga u konkretnom slučaju. Navedeni stepen krivice nije moguće isključiti navodima u reviziji da za obavljanje poslova računopolagača tužilac nije bio obučen. Naime, između stranaka nije sporno da tužilac nije imao sertifikat računopolagača. Međutim, iz utvrđenih činjenica proizlazi da je radio na radnom mestu vozača računopolagača, počev od 2002. godine u prigradskom saobraćaju, a po njegovom zahtevu i uz njegov pristanak 12.05.2004. godine raspoređen je na obavljanje poslova vozača računopolagača u međugradskom saobraćaju, a članom 2. Ugovora o radu određeno je da su poslovi tužioca, između ostalog, naizmenično upravljane vozilom međugradskog tipa i prodaja karata (posada 2 vozača). Činjenica je i da je tužilac priznao izvršenje povreda radnih obaveza koje su mu stavljene na teret, ukazuje da kod tužioca postoji svest da čini nešto što je zabranjeno, a ne da čini nešto u dobroj nameri. Stoga, imajući u vidu sve okolnosti slučaja, povrede radne obaveze koje su tužiocu stavljene na teret, po shvatanju Vrhovnog kasacionog suda, su skrivljene, jer je očigledno bio svestan nedozvoljenosti radnje i bio obučen u meri da pravilno popuni voznu kartu, kako je naknadno i učinio i kako je to činio tokom prethodna dva meseca od kada obavlja poslove ovog radnog mesta. Sve navedeno ukazuje da je ispunjen otkazni razlog, a tuženi nije u obavezi da tužioca vrati na rad.

Iz navedenih razloga, primenom člana 405. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Snežana Andrejević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić