U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postuka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku, tuženi je, kao poslodavac, sa tužiljom, kao zaposlenom, zaključio ugovor o radu 29.08.2014. godine o zasnivanju radnog odnosa na neodređeno vreme, po kome je tužilja raspoređena za obavljanje poslova na radnom mestu ..., a zaključili su i aneks ugovora o radu kojim su regulisali međusobna prava, obaveze i odgovornosti, dana 10.11.2014. godine.

Rešenjem o otkazu ugovora o radu od 25.11.2014. godine tuženi je otkazao tužilji ugovor o radu, na osnovu člana 179. stav 1. tačka 3. Zakona o radu, zbog toga što u periodu od 20.10.2014. godine do 14.11.2014. godine nije poštovala radnu disciplinu, odnosno njeno ponašanje je bilo takvo da ne može nastaviti rad kod poslodavca jer u navedenom periodu nije kontrolisala rokove trajanja proizvoda u delikates vitrini za koju je prema rasporedu bila odgovorna, što je utvrđeno internom kontrolom 14.11.2014. godine, kada je otkriveno pet artikala sa isteklim rokom trajanja. Na taj način tužilja je postupila suprotno odredbama aneksa ugovora o radu, i to člana 32. stav 2. tačka 1, jer, kako je navedeno u obrazloženju rešenja, i pored više upozorenja od strane neposrednog rukovodioca da mora da promeni način ponašanja, tj. da poštuje radnu disciplinu koja je osnov svakog rada, zaposlena nije učinila ništa da to promeni, te da bi se nesumnjivo dalji nastavak rada zaposlene – tužilje u privrednom društvu odrazio na izvršavanje zadataka od strane zaposlene i negativno uticao na druge zaposlene, zbog čega je morao da usledi otkaz ugovora o radu. Tužilji je dana 14.11.2014. godine dostavljeno upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu na koje se izjasnila izjavama od 14.11.2014. godine i 18.11.2014. godine. U spornom periodu tužilja je, prema unapred sačinjenom mesečnom rasporedu, bila zadužena za ispravnost i rad na odeljenju delikatesa u objektu u kome je radila, a koji je bio pokriven video-nadzorom i vršila je specifikaciju robe za koju je utvrdila da joj je istekao rok trajanja, iste uklonila i smestila u poseban objekat „bunker“, s tim da je prethodno sve evidentirala u posebnoj knjizi koja se nalazila kod poslovođe objekta.

Prilikom saslušanja pred prvostepenim sudom, u svojstvu parnične stranke, tužilja je negirala da je izvršila povredu radne obaveze kako joj je tuženi stavio na teret, ukazujući da je uredno izvršavala svoje obaveze i da je povukla robu iz vitrine kojoj je istekao rok i stavila u određeni deo vitrine, tzv. „bunker“, da je to evidentirala u posebnu knjigu koja se nalazila kod poslovođe objekta, ali da je te proizvode neko vratio u vitrinu za prodaju, što je utvrđeno kontrolom koja je izvršena u vreme kada tužilja nije bila na poslu (kontrola nije bila u njenoj smeni). Takođe, postojao je u objektu video-nadzor čijim uvidom se moglo utvrditi da li je tužilja postupila onako kako je tvrdila i da li je neko proizvode koje je ona povukla iz prodaje ponovo vratio u prodaju.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je poništio, kao nezakonito, osporeno rešenje tuženog i naložio tuženom da tužilju vrati na rad. Ovakvu odluku prvostepeni sud je doneo nakon što je saslušao tužilju, zakonskog zastupnika tuženog i svedoke, te ocenom njihovih iskaza zaključio da tuženi nije dokazao da je tužilja izvršila povredu radne obaveze koja joj je osporenim rešenjem stavljena na teret, odnosno da nije dokazao da je tužilja svojom krivicom učinila povredu radne obaveze koja joj se stavlja na teret. Pri tome, sveska ili dnevnik u koju je tužilja unela podatak u vezi uklonjene robe se nalazi i dalje kod tuženog koji ga do zaključenja glavne rasprave nije dostavio, a takođe nije izvršen uvid u snimak video-nadzora, koji se takođe nalazi kod tuženog.

Drugostepeni sud je, u sednici veća, preinačio prvostepenu presudu tako što je tužbeni zahtev tužilje odbio, pri čemu nije prihvatio ocenu dokaza o zaključak prvostepenog suda. Prema stanovištu drugostepenog suda, tužilja je svojom izjavom od 14.11.2014. godine potvrdila navode iz upozorenja, da je tuženi kontrolom utvrdio da u periodu od 20.10.2014. godine do 14.11.2014. godine tužilja nije poštovala radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, uz pojašnjenje da se ta povreda ogleda u tome što je postupila suprotno odredbama aneksa ugovora o radu, i to člana 32. stav 2. tačka 1, odnosno da nije kontrolisala rokove trajanja proizvoda u delikates vitrini za koju je, prema rasporedu obavljanja dužnosti, bila odgovorna, i da prilikom izvršenja navedenih radnih obaveza nisu postojali razlozi za isključenje krivice tužilje.

Vrhovni sud smatra da se osnovano revizijom tužilje ukazuje da je drugostepeni sud drugačije ocenio iskaze svedoka i stranaka u odnosu na prvostepeni sud, a što nije mogao da učini bez zakazivanja rasprave pred drugostepenim sudom.

Odredbom člana 373. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da drugostepeni sud odlučuje o žalbi, po pravilu bez rasprave. Prema članu 394. istog Zakona, drugostepeni sud će presudom preinačiti prvostepenu presudu ako je na osnovu rasprave utvrdio drugačije činjenično stanje nego što je ono u prvostepenoj presudi, ako je prvostepeni sud pogrešno ocenio isprave ili posredno izvedene dokaze, a odluka prvostepenog suda je zasnovana isključivo na tim dokazima, ako je prvostepeni sud iz činjenica koje je utvrdio izveo nepravilan zaključak o postojanju drugih činjenica na kojima je zasnovana presuda, ako smatra da je činjenično stanje u prvostepenoj presudi pravilno utvrđeno, ali da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Iz navedene zakonske odredbe proizlazi da drugostepeni sud nije u mogućnosti da drugačije ceni dokaze izvedene pred prvostepenim sudom radi preinačenja prvostepene presude. Ako ne prihvati ocenu dokaza prvostepenog suda i smatra da je zbog toga činjenično stanje pogrešno ili nepotpuno utvrđeno, drugostepeni sud je dužan da sam, na održanoj raspravi, ponovo izvede dokaze.

U konkretnom slučaju, pobijana presuda drugostepenog suda doneta je u sednici veća, tako što je drugostepeni sud drugačije cenio iskaze tužilje i svedoka, izvodeći zaključak da je tužilja učinila povredu radne obaveze koja joj je pobijanim rešenjem stavljena na teret, suprotno zaključku prvostepenog suda zasnovanom na primeni pravila o teretu dokazivanja, da u konkretnom slučaju nije dokazano da je tužilja izvršila povredu te radne obaveze. Pošto je prvostepeni sud činjenično stanje utvrdio na osnovu neposredno izvedenih dokaza, onda nema uslova za preinačenje prvostepene presude u sednici veća drugačijom ocenom tih istih dokaza, već je drugostepeni sud bio dužan da zakaže raspravu na kojoj će ponovnim izvođenjem dokaza i saslušanjem svedoka da utvrdi bitne činjenice za pravilno odlučivanje o tužbenom zahtevu. Drugostepeni sud nije tako postupio, a morao je to da učini, imajući u vidu i činjenicu da je u ovom predmetu već jedanput bila doneta prvostepena presuda koju je Apelacioni sud ukinuo.

Iz navedenih razloga primena materijalnog prava nije mogla biti ocenjena, pa je presuda drugostepenog suda ukinuta.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će postupiti po primedbama iz ovog rešenja, zakazati raspravu pred drugostepenim sudom i ponovo izvesti dokaze iz prvostepenog postupka, kako bi imao mogućnost da te dokaze oceni na drugačiji način u odnosu na prvostepeni sud. Pri tome će drugostepeni sud imati naročito u vidu činjenicu koju je tužilja u toku celokupnog postupka isticala, a to je da je u posebnoj knjizi koja se nalazi kod poslovođe objekta evidentirala robu koju je povukla iz prodaje, a da u objektu postoji video-nadzor kojim je pokrivena vitrina u kojoj se nalaze delikates proizvodi, čiji snimak se takođe nalazi kod tuženog. Teret dokazivanja da je tužilja svojom krivicom učinila povredu radne obaveze je na tuženom, kod koga se nalaze i dokazi na osnovu kojih tužilja pokušava da dokaže da nije učinila navedenu povredu radne obaveze, odnosno da nema krivice u njenom ponašanju. Ovi dokazi se nalaze kod tuženog, pa tužilja nije mogla da ih dostavi u toku prvostepenog postupka, odnosno tuženi je bio dužan da te dokaze dostavi kako bi dokazao krivicu tužilje u konkretnom slučaju.

Pošto postupi po primedbama iz ovog rešenja, drugostepeni sud će pravilnom primenom materijalnog prava doneti novu i zakonitu odluku.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u izreci rešenja, primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković