Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3121/2013 od 03.04.2014. godine, stavom prvim izreke preinačena je prvostepena presuda tako što je odbijen zahtev tužioca kojim je tražio da sud utvrdi da je ništav zahtev za odlazak u penziju zaključno sa 31.10.2011. godine podnet od strane tužioca, a primljen kod tuženog 31.05.2011. godine, zaveden pod br. 07-4-1/31/6/518 i da se utvrdi da je ništavo rešenje tuženog br. 07-4/6012/2035 od 18.10.2011. godine po kome tužiocu prestaje radni odnos kod tuženog zbog odlaska u starosnu penziju zaključno sa 31.10.2011. godine, a koje je doneto na osnovu zahteva tužioca br. 07- 4-1/31/6/518 od 31.05.2011. godine i da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade štete u visini zarade za period od 01.11.2011. godine do 30.09.2012. godine isplati 581.431,18 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, bliže opisano ovim stavom izreke i da tužiocu plati 187.164,00 dinara na ime troškova postupka. Stavom drugim izreke odbijena je žalba tužioca i prvostepena presuda potvrđena u delu kojim je odbijen deo eventualnog tužbenog zahteva. Stavom trećim izreke odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o reviziji u smislu člana 399. ZPP-a („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija delimično osnovana i delimično neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog od 1978. godine. U maju 2011. godine tužilac je podneo pismeni zahtev za korišćenje drugog dela godišnjeg odmora iz 2010. godine. Kako nije dobio rešenje o korišćenju godišnjeg odmora, 20.05.2011. godine ponovo se pismeno obratio tuženom sa istim zahtevom u kome je naveo da se ranije izjasnio da će drugi deo odmora za 2010. godinu koristiti početkom juna 2011. godine, da nije odlučeno o njegovom zahtevu podnetom 05.05.2011. godine kojim je tražio godišnji odmor od 30.05.2011. godine, da je sa suprugom uplatio letovanje u Grčkoj počev od 01.06.2011. godine o čemu je priložio dokaze, da traži da mu se odobri korišćenje godišnjeg odmora. Do 30.05.2011. godine tuženi nije odgovorio na zahtev tužioca, a tog dana tužilac je bio na poslu pa se obratio D.J., direktoru kadrovske službe, koji mu je rekao da će mu se odobriti godišnji odmor pod uslovom da potpiše zahtev za odlazak u penziju. Kako je tužilac toga dana u 18.00 sati trebalo da putuje u Grčku, pristao je i potpisao je zahtev br. 07-4-1/31/6/318 za odlazak u penziju u kome je navedeno da želi odlazak u penziju zaključno sa 31.10.2011. godine. Posle toga, tužiocu je uručeno rešenje o korišćenju drugog dela godišnjeg odmora za 2010. godinu i tužilac je u 18.00 sati otputovao sa suprugom u Grčku. Rešenjem tuženog br. 07-4/6012/2035 od 18.10.2011. godine utvrđeno je da tužiocu prestaje radni odnos sa 31.10.2011. godine, zbog odlaska u starosnu penziju. Ovo rešenje tužilac je primio 26.10.2011. godine i posle toga se više puta usmeno obraćao rukovodećim zaposlenima kod tuženog sa zahevom da nastavi da radi, što nije prihvaćeno. Tužilac je 24.11.2011. godine podneo zahtev za ostvarivanje prava na starosnu penziju. Rešenjem RF PIO od 12.03.2012. godine odbijen je zahtev tužioca za utvrđivanje prava na starosnu penziju sa obrazloženjem da ne ispunjava zakonske uslove. Protiv ovog rešenja tužilac je izjavio žalbu, koja je odbijena rešenjem RF PIO od 18.04.2012. godine. Na dan 31.10.2011. godine tužilac je imao 63 godine života i 39 godina 1 mesec i 1 dan staža osiguranja, pa mu je za starosnu penziju nedostajalo 11 meseci. U periodu od 01.11.2011. godine do 30.09.2012. godine, kada je stekao uslov za starosnu penziju, tužilac nije bio u radnom odnosu, niti je ostvarivao novčanu naknadu kod Nacionalne službe za zapošljavanje, a da je radio kod tuženog ostvario bi na ime zarade ukupno 581.431,18 dinara.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio deo eventualnog tužbenog zahteva - za poništaj izjave od 31.05.2011. godine i rešenja od 18.10.2011. godine i za naknadu štete u vidu izgubljene zarade od 01.11.2011. godine do 30.09.2012. godine. Međutim, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio je navedeni tužbeni zahtev sa obrazloženjem da tužilac, u situaciji da nije iskoristio godišnji odmor imao bi pravo na naknadu štete, zatim da se od juna do oktobra 2011. godine nije pismeno obraćao tuženom u vezi svog radno-pravnog statusa, a okolnost da je tuženi pogrešno držao da tužilac ima uslove za penziju, ne može se staviti tuženom na teret, jer tužilac nije proverio kod RF PIO svoj staž osiguranja.

Vrhovni kasacioni sud je našao da se pravni zaključak drugostepenog suda ne može prihvatiti, jer je zasnovan na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 12. Konvencije Međunarodne organizacije rada - 132 o plaćenom godišnjem odmoru, koja je ratifikovana Zakonom o ratifikaciji („Službeni list SFRJ“ br. 52/73), svaki sporazum o odricanju od prava na minimalni plaćeni godišnji odmor propisan u članu 3. tačka 3, ili odustajanje od odmora radi novčane naknade ili nečeg drugog, biće, u skladu sa uslovima koji važe u toj zemlji, ništavni i nevažeći ili zabranjeni.

Prema članu 68. tačka 4. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 i 61/05), zaposleni ne može da se odrekne prava na godišnji odmor, niti mu se to pravo može uskratiti, a prema članu 73. stav 2. istog zakona, ako zaposleni koristi godišnji odmor u delovima, prvi deo koristi u trajanju od najmanje tri radne nedelje u toku kalendarske godine, a drugi deo najkasnije do 30. juna naredne godine. Takođe, u smislu člana 175. tačka 2. Zakona o radu, radni odnos prestaje kad zaposleni navrši 65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja, ako se poslodavac i zaposleni drukčije ne sprazumeju.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, tuženi je nepravilnom primenom razloga za prestanak radnog odnosa iz navedene zakonske odredbe, pobijanim rešenjem od 18.10.2011. godine utvrdio da tužiocu prestaje radni odnos s tim što je pre donošenja spornog rešenja povredio i navedene odredbe o pravu zaposlenog na godišnji odmor.

Pravo zaposlenog na godišnji odmor je jedno od osnovnih prava iz radnog odnosa i jedno od najvažnijih zaštitnih prava zaposlenih. Godišnji odmor zaposleni koriste za svaku kalendarsku godinu da bi sačuvali zdravlje i radnu sposobnost. U konkretnom slučaju tužilac je u maju 2011. godine pismenim zahtevom tražio da mu tuženi omogući korišćenje drugog dela godišnjeg odmora za 2010. godinu, koji je tuženi u smislu člana 73. stav 2. Zakona o radu morao da obezbedi tužiocu do 30. juna i bez njegovog zahteva, pa kad tuženi nije odgovorio na prvi pismeni zahtev, tužilac je podneo drugi u kom je detaljno opisao potrebu korišćenja godišnjeg odmora upravo od 30. maja. Do tog dana tuženi nije odgovorio na zahtev, a na insistiranje tužioca da se odobri godišnji odmor, tuženi je tražio od tužioca da podnese zahtev za penziju da bi mu odobrio godišnji odmor, na šta je tužilac pristao. Ovakvo postupanje tuženog je protivpravno, zato što onemogućava pravo tužioca na korišćenje godišnjeg odmora, a iz ovog protivpravnog ponašanja tuženog nastala je i druga povreda prava tužioca, a to je pravo na radni odnos, jer kada je tužilac podneo zahtev za starosnu penziju ispostavilo se da mu nedostaje 11 meseci staža osiguranja, pa je od 01.11.2011. godine bio i bez radnog odnosa i bez penzije, sve zbog nezakonitih radnji tuženog. Imajući u vidu navedeno nezakoniti su sporna izjava tužioca i sporno rešenje o prestanku radnog odnosa, kako je pravilno zaključio prvostepeni sud i kao takve ih poništio, dok pravni zaključci drugostepenog suda nemaju materijalnopravnog osnova u Zakonu o radu ili drugom propisu.

Kako je otkaz ugovora o radu dat tužiocu nezakonito, na osnovu člana 191. stav 1. Zakona o radu obavezan je tuženi da mu naknadi materijalnu štetu u vidu izgubljene zarade za period od 01.11.2011. godine do 30.09.2012. godine, kada je tužilac stekao uslov za ostvarenje prava na starosnu penziju u smislu člana 19. stav 1. tačka 2. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju na osnovu koga osiguranik stiče pravo na starosnu penziju kada navrši 40 godina staža osiguranja i najmanje 58 godina života.

Osim navedenog, Vrhovni kasacioni sud je našao da su nižestepeni sudovi pravilno odbili deo eventualnog tužbenog zahteva za naknadu štete za period do 31.12.2012. godine kada je tužilac navršio 65 godina života, jer za taj deo tužbenog zahteva nema pravnog osnova.

Na osnovu člana 405. stav 1. i 407. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.