Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog od 01.07.2001. godine, na osnovu Ugovora o radu od 25.07.2001. godine i raspoređen na poslove ... u Odeljenju za ...., Glavna filijala ..., do donošenja pobijanog rešenja tuženog od 03.06.2015. godine, kojim mu je otkazan ugovor o radu zbog povrede radne discipline predviđene članom 179. stav 3. tačka 2. i 8. Zakona o radu i člana 125. stav 1. tačka 2. i 11. Kolektivnog ugovora. Stavljeno mu je na teret da u periodu od 01.04. do 17.04.2015. godine nije dolazio na rad, nije obavestio rukovodioce o razlozima izostanka, nije se javljao na telefonske pozive neposrednog rukovodioca, a potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad je dostavio neblagovremeno, odnosno 16.04.2015. godine. Ocenjujući zakonitost pobijane odluke tuženog, nižestepeni sudovi samo navode da se tuženi izjasnio da mu nije bilo poznato da potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad mora da dostavi u određenom roku, s obzirom da nikada nije odsustvovao sa rada po ovom osnovu, a da na telefonske pozive u vreme odsustva nije odgovarao, jer danima nije koristio telefon zbog visoke temperature. Sudovi ukazuju da je tužilac naveo da je potvrdu o sperčenosti za rad dostavio BB, zaposlenoj kod tuženog, ali se ne seća tačno kada, ali da je navodio i da je ovu potvrdu dostavio tuženom blagovremeno.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja sudovi su odbili tužbeni zahtev, nalazeći da su ispunjeni uslovi za prestanak radnog odnosa, nalazeći da tužilac jeste učinio povredu radne obaveze iz člana 52. stav 1. tačka 2. Kolektivnog ugovora i člana 179. stav 3. tačka 2. Zakona o radu – nedostavljanje potvrde o sprečenosti za rad u smislu člana 103. stav 1. Zakona o radu.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom tuženog ukazuje da je pobijanom odlukom pogrešno primenjeno materijalno pravo, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Naime, tuženi je tužiocu otkazao ugovor o radu primenom člana 179. stav 3. tačka 2. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“ broj 24/05, ... i 75/14), kojim je propisano da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog i to ako zaposleni ako ne dostavi potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad u smislu člana 103. ovog zakona. Odredba člana 52. stav 1. tačka 2. Kolektivnog ugovora na isti način reguliše ovaj otkazni razlog. Prema odredbi člana 103. stav 1. Zakona o radu zaposleni jeste dužan da, najkasnije u roku od tri dana od dana nastupanja privremene sprečenosti za rad u smislu propisa o zdravstvenom osiguranju, o tome dostavi poslodavcu potvrdu lekara koja sadrži i vreme očekivane sprečenosti za rad. Međutim, stavom 2. istog člana propisano je da u slučaju teže bolesti, umesto zaposlenog, potvrdu poslodavcu dostavljaju članovi uže porodice ili druga lica sa kojima živi u porodičnom domaćinstvu, a primenom stav 3. istog člana, ako zaposleni živi sam, potvrdu je dužan da dostavi u roku od tri dana od dana prestanka razloga zbog kojih nije mogao da dostavi potvrdu.

Dakle, osnov za otkaz ugovora o radu zaposlenom - primenom člana 179. stav 3. tačka 2. Zakona o radu i člana 52. stav 1. tačka 2. Kolektivnog ugovora, nije postupanje suprotno članu 103. stav 1. Zakona o radu, već je neophodno utvrditi da li je nastupio i slučaj iz stava 2. i 3. istog člana, koji opravdavaju situaciju kada zaposleni zbog teže bolesti nije u mogućnosti da dostavi potvrdu poslodavcu lično kao i situaciju kada potvrdu može dostaviti u roku od tri dana od dana prestanka razloga zbog kojih to nije mogao učiniti u skladu sa stavom 1. ovog člana, odnosno tri dana od dana nastupanja privremene sprečenosti za rad.

Pravilna primena navedenih odredaba podrazumeva da je sud u obavezi da utvrdi najpre da li je i kada poslodavcu dostavljena potvrda o privremenoj sprečenosti za rad, što u konkretnom slučaju nije učinjeno, jer sudovi samo navode šta je tuženi utvrdio u disciplinskom postupku i šta je tužilac izjavio u vezi ove činjenice. U slučaju da je potvrda zaista dostavljena neblagovremeno, neophodno je utvrditi da li je tužilac zbog težine bolesti bio onemogućen da to učini u zakonskom roku, te da li su to umesto njega mogli učiniti članovi domaćinstva sa kojima živi ili pak živi sam, u kom slučaju je rok za predaju ove potvrde regulisan na drugi način.

Pored navedenog potrebno je imati u vidu i da je za zakonit otkaz ugovora o radu neophodno da je donošenju rešenja prethodilo upozorenje zaposlenom u smislu člana 180. Zakona o radu. Navedenom odredbom propisano je da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. stav 2. i 3. ovog Zakona, zaposlenog pisanim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje osam dana za izjašnjenje o navodima iz upozorenja (stav 1.), pri čemu je dužan da u upozorenju navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje. Pravilna primena navedene zakonske odredbe podrazumeva da se u upozorenju mora navesti činjenični osnov koji predstavlja povredu radne obaveze i osnov za otkaz ugovora o radu, jer je smisao upozorenja da se zaposlenom stavi do znanja da je izazvao nastanak otkaznog razloga, a ne bilo koje pravne posledice za povredu radne obaveze ili discipline, te da mu se omogući da se o tome izjasni. U suprotnom, povređeno je pravo zaposlenog na odbranu, koje je zaštićeno navedenom zakonskom odredbom.

Imajući ovo u vidu, kao i da zbog pogrešne primene materijalnog prava nižestepeni sudovi nisu utvrdili da li je donošenju rešenja prethodilo upozorenje u smislu člana 180. Zakona o radu, niti su utvrdili kada je tužilac tuženom predao potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad, niti su cenili da li je eventualno nastupio neki od uslova za primenu stava 2. ili 3. člana 103. Zakona o radu, na koji način je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, Vrhovni kasacioni sud je ukinuo nižestepene presude, primenom člana 416. stav 2. ZPP i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će pravilno utvrditi činjenično stanje, imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, a potom doneti novu i zakonitu odluku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić