Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u preinačujućem delu, tužena je izjavila reviziju zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), pa je našao da revizija tužene nije osnovana (u odnosu na preinačujući deo).

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u periodu od februara 2018. godine do 16.01.2019. godine bila radno angažovana kod tužene na poslovima čišćenja zgrada pri čemu nije imala zaključen ugovor ( rad na „crno“) i dobijala je naknadu za rad u iznosu od 24.000,00 dinara, a koja joj je isplaćivna dva puta mesečno na ruke. Tužena je usmeno obaveštava tužilju koje zgrade treba da čisti i koliko puta nedeljno, a ponekad i telefonom putem SMS poruka. Dana 16.01.2019. godine dok je završavala sa čišćenjem zgrade u ul. ... br. .. u ..., tužilja je silazeći stepenicama u podrum, pri čemu je u jednoj ruci nosila kantu sa vodom, a u drugoj sredstvo za čišćenje (briska), na pretposlednjoj stepenici se okliznula levom nogom i pala. Tužena nije obezbedila tužilji odgovarajuću obuću za rad na stepenišnom prostoru, te je u vreme povređivanja nosila svoje patike. Tom prilikom zadobila je tešku telesnu povredu u vidu preloma okrajka lisnjače leve potkolenice. Primljena je na bolničko lečenje 23.01.2029 godine, a 31.01.2019 godine je urađena joj je operacija otvorene repozicije i fiksacija preloma spoljašnjeg gležnja i zadnje ivice golenjače uz transfiskaciju donjeg zgloba dve kosti potkolenice.

Na osnovu nalaza veštaka medicinske struke, utvrđeno je da je tužilja nakon povređivanja prvih osam sati trpela bolove jakog inteziteta (8 stepeni), a do operativnog zahvata imala je bolove srednjeg stepena (5 stepeni). U prvih 12 sata nakon operacije bolovi su bili jakog inteziteta (7-8 stepena), a nakon sedam dana od operacije 5 stepeni, da bi se tokom sledećih tri sedmice smaljivali do 2-3 stepena. Nakon druge operacije (19.04.2019. godine vađenje pločica i zavrtnjeva iz spoljašnjeg gležnja) u prvih 12 sati bolovi su ponovo bili jakog inteziteta (7 stepena), sledećih 36 sati 5-6 stepena, a u narednih mesec i po dana intezitet bolova se smanjivo do 2 stepena. Tužilja i dalje trpi bolove inteziteta 2 stepena prilikom dužeg hodanja, promena vremenskih prilika i prilikom hodanja po stepenicama. Trpela je primarni strah visokog inteziteta (7 stepeni) u trajanju od jednog minuta, a nakon toga prerasta u sekundarni strah u prvih 8 dana inteziteta 5 stepeni. Pola sata pre i pola sata nakon operacija trpela je strah srednjeg do visokog inteziteta 6-7 stepeni. Usled štetnog događaja, povrede koje je tužilja pretrpela dovele su do trajnog umanjenja životne aktivnosti od 10% koji se manifestuje kao ograničenje obima pokreta u levom skočnom zglobu (duže stajanje, hodanje, klečenje, penjanje uz i niz stepenice, hodanje po neravnom terenu i slično). Kao posledica povrede kod tužilje su zaostala dva hipopigmentisana ožiljka u ravni okoline kože, jedan 11,5 cm -1 cm i drugi 8 cm -1cm usled čega trpi duševne bolove zbog naruženost blagog inteziteta ispoljene kroz osećanja nelagodnosti i napetosti. U periodu od februara 2018. godine do februara 2019. godine tužena nije imala zaključen ugovor o održavanju higijene sa privrednim društvom „Building and interior solutions“ doo Novi Sad za zgradu na adresi ... br. .. u ..., niti je u toku januara 2019. godine angažovala tuženu.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev, nalazeći da tužena u vreme povređivanja tužilje nije imala zaključen ugovor o održavanju zgrade na adresi ... br. .. u ..., te da tužilja nije bila pod radnopravnom vlašću tužene kao poslodavca, zbog čega je ocenio kao osnovan prigovor nedostatka pasivne legitimacije. Drugostepeni sud nije prihvatio stanovište prvostepenog suda i preinačio je prvostepenu presudu u delu odluke o nematerijanoj šteti usvajanjem tužbenog zahteva kao u izreci presude, nalazeći da je tužilja bila radno angažovana kod tužene kao poslodavca na poslovima održavanja i čišćenja zgrada, da joj je za izvrešen rad plaćana naknada, a ne od strane trećeg lica firme „Building and interior solutions“ doo Novi Sad, zbog čega nije relevanto da li je tužena imala zaključen ugovor sa trećim licem o održavanju zgrade, već od značaja odnos između tužilje i tužene. Prema okolnostima nastalog povređivanja cenjen je doprinos tužilje nastanku štete od 20% usled izvesnog stepena nepažnje prilikom silaska niz stepenice, a primenom odredbe člana 200 ZOO odmerena je visina naknade nematerijalne štete imajući u vidu intezitet i trajanje fizičkih bolova i straha, procenat pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti i naruženosti koji su nastupili kod tužilje.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno drugostepeni sud nalazi da postoji odgovornost tuženog za nastalu štetu u smislu člana 164. Zakona o radu u vezi sa članovima 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima, uz postojanje uslova za delimično oslobađanje od odgovornosti zbog doprinosa tužilje nastanku štete, shodno članu 177. stav 3. navedenog zakona.

Odredbom člana 164. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05...85/18) propisano je da ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu i u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu, u skladu sa zakonom i opštim aktom. Saglasno navedenom, poslodavac odgovara za štetu koju zaposleni pretrpi na radu i u vezi sa radom po opštim načelima odgovornosti prema Zakonu o obligacionim odnosima. Odredbom člana 173. ZOO propisano je da šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću smatra se da potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete, a članom 174. istog zakona propisano je da za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi. Prema članu 177. stav 1. i 2. istog zakona, imalac se oslobađa odgovornosti ako dokaže da šteta potiče od nekog uzroka koji se nalazio van stvari, a čije se dejstvo nije moglo predvideti, ni izbeći ili otkloniti i ako dokaže da je šteta nastala isključivom radnjom oštećenika, ili trećeg lica, koju on nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći, ili otkloniti. Imalac se oslobađa odgovornosti delimično, ako je oštećenik delimično doprineo nastanku štete. Prema propisima o bezbednosti i zdravlju na radu poslodavac je dužan da rad organizuje i mere zaštite na radu sprovede tako da zaposleni uz normalnu pažnju može da obavlja rad bez opasnosti po svoj život i zdravlje. Propuštanje ove dužnosti povlači odgovornost poslodavca za štetu koja zaposlenom usled toga nastane. Navedenoj obavezi odgovara pravo zaposlenog na bezbednost i zaštitu života i zdravlja na radu. Saglasno navedenom, zaposleni ima pravo na bezbednost i zaštitu zdravlja na radu, u skladu sa zakonom, a poslodavac je dužan da organizuje rad kojim se obezbeđuje zaštita života i zdravlja zaposlenih, u skladu sa posebnim zakonom i drugim propisima.

U konkretnom slučaju tužilja je kod tužene preduzetnice radno angažovana na poslovima održavanja i čišćenja zgrada bez zaključenog ugovora o radu uz naknadu za rad koja joj je isplaćivana dva puta mesečno, a putem SMS poruka i usmeno obaveštavana je o adresi zgrada, kao mestu rada, u kojima je izvršavala naložene poslove. Tužilja je 16.01.2019. godine dok je završavala poslove čišćenja zgrade u ul. ... br. .. u ..., silazeći stepenicama u podrum, pri čemu je u rukama nosila sredstva za rad (kantu sa vodom i briska), usled okliznuća na pretposlednjoj stepenici i pada, pretrpela tešku telesnu povredu u vidu preloma okrajka lisnjače leve potkolenice. Pri tom tužilji nije obezbeđena odgovarajuća obuća za obavljanje tih poslova. Kod takvog utvrđenja, pravilno je drugostepeni sud zaključio da je između tužilje i tužene preduzetnice uspostavljena radno-funkcionalna veza, angažovanjem tužilje radi obavljanja poslova održavanja i čišćenja zgrada iz delatnosti tužene, sa pravima i obavezama koja proistuču iz takvog radnog angažovanja. S tim u vezi, pravilna je ocena drugostepenog suda da je na materijalno-pravni odnos tužilje i tužene bez uticaja okolnost da privredno društvo „Building and interior solutions“ doo Novi Sad u toku januara 2019. godine nije imao zaključen ugovor o oržavanju higijene u zgradi na adresi ... br. ... u ... sa tuženom, niti je tužilja faktički angažovana od strane tog privrednog društva kao trećeg lica. Bez obzira na činjenicu da tužilja sa tuženom nije zasnovala radni odnos zaključenjem ugovora o radu, niti bilo kakav drugi ugovor, (što je propust tužene preduzetnice kao poslodavca), to ne isključuje niti ograničava odgovornost tužene za štetu koju je tužilja pretrpela usled okliznuća i pada na stepeništu u zgradi koja je u vreme povređivanja bio njeno mesto faktičkog rada u savesnom izvršavanju poslova za potrebe i po nalogu tužene, iz kojih razloga nisu osnovni navodi revizije.

Imajući u vidu da stepenice prema njenim svojstvima i samim postojanjem predstavlja povećanu opasnost za okolinu, to obavljanje poslova čišćenja na stepeništu (korišćenjem neophodno potrebnih sredstva rada) predstavlja opasnu delatnost sa povećanim rizikom jer može da dovede do povrede radnika koji obavlja te poslove, kao u konkretnom slučaju od okliznuća i pada. Sledom iznetog, pravilan je zaključak drugostepenog suda da postoji uzročno – posledična veza između povređivanja tužilje i odgovornosti tužene, jer okolnosti pod kojima je tužilja izvršavala poslove i radne zadatke iz delatnosti tužilje kada je pretrpela povredu, po svojoj prirodi, uslovima i načinu obavljanja predstavlja opasnu delatnost i sadrži rizik od povređivanja bez obzira na krivicu, pa je morala biti organizovana uz primenu posebnih preventivnih mera opreza i kontrole, a što u konkretnom slučaju nije učinjeno, zbog čega na strani tužene postoji objektivna odgovornost kao organizatora opasne delatnosti da tužilji naknadi nastali štetu. Međutim, kako je tužilja silazeći niz stepenice u rukama držala sredstva za rad (u jednom ruci kantu sa vodom a u drugoj briska), a time bez mogućnosti održavanja ravnoteže da se okliznuće i pad sa stepenica otkloni ili ublaži, nije pokazala potrebnu pažnju, pa je na taj način dovela u opasnost svoje zdravlje. Na taj način tužilja je doprinela nastanku štete zbog čega u konkretnom slučaju ima uslova za primenu odredbe čl.192 ZOO jer postoji podeljena odgovornost za nastalu štetu, a time i uslova za delimično oslobađanje odgovornosti tužene srazmerno doprinosu tužilje u visini od 20%, kako to nasuprot navodima revizije, pravilno zaključuje drugostepeni sud.

Visina naknade nematerijalne štete je pravilno odmerena primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Pravilan je zaključak drugostepenog suda da sve okolnosti slučaja, posebno intenzitet i trajanje fizičkih bolova, straha, pretrpljeni duševni bolovi zbog umanjenja životne aktivnosti i naruženosti, opravdavaju dosuđivanje pravične naknade, pri tome je ovaj sud vodio računa o tome da naknada bude adekvatna značaju povređenog dobra, cilju kome služi te prirodi i društvenoj svrsi obeštećenja. Stoga su po oceni Vrhovnog suda iznosi utvrđeni drugostepenom presudom umanjeni za 20% zbog doprinosa tužilje, zasnovani na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Ostali navodi revizije koji se odnose na utvrđeno činjenično stanje su bez uticaja budući se revizijom pravnosnažna presuda ne može pobijati zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u smislu člana 407. stav 2. ZPP, zbog čega ti razlozi nisu posebno cenjeni.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao izreci presude.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić