ODBIJA SE zahtev tužene Republike Srbije za naknadu troškova postupka.

OBAVEZUJU SE tužena Republika Srbija da tužiocima na ime troškova revizijskog postupka plati 99.000,00 dinara, u roku od 8 dana.

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužene Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1333/22 od 29.09.2022. godine, stava prvog izreke u delu u kome je potvrđena presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 750/21 od 14.03.2022. godine, ispravljena rešenjem istog suda P1 750/21 od 08.04.2022. godine, u stavu prvom, drugom, trećem i petom izreke.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena revizija tužene Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1333/22 od 29.09.2022. godine, stava prvog izreke u delu u kome je potvrđena presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 750/21 od 14.03.2022. godine, ispravljena rešenjem istog suda P1 750/21 od 08.04.2022. godine u stavu prvom, drugom, trećem i petom izreke.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 750/21 od 14.03.2022. godine, ispravljene rešenjem istog suda P1 750/21 od 08.04.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijen je prigovor stvarne nenadležnosti tog suda u odnosu na tužene. Stavom drugim izreke, odbačen je prigovor mesne nenadležnosti tog suda u odnosu na tuženu Agenciju za vođenje sporova u postupku privatizacije, kao nedozvoljen. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije, kao pravni sledbenik Agencije za privatizaciju, da solidarno sa Kompanijama „Internacional CG“ DP Beograd u stečaju i „Generalexport” DP Beograd u stečaju isplati: tužilji AA iznos od 2.400 evra sa kamatom po eskontnoj stopi koju propisuje Evropska centralna banka počev od 30.05.2009. godine do 25.12.2012. godine, a od tada po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate; tužiocu BB iznos od 2.600 evra sa kamatom po eskontnoj stopi koju propisuje Evropska centralna banka počev od 30.05.2009. godine do 25.12.2012. godine, a od tada po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate; tužilji VV iznos od 5.600 evra sa kamatom po eskontnoj stopi koju propisuje Evropska centralna banka počev od 30.05.2009. godine do 25.12.2012. godine, a od tada po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate; tužiocu GG iznos od 2.600 evra sa kamatom po eskontnoj stopi koju propisuje Evropska centralna banka počev od 30.05.2009. godine do 25.12.2012. godine, a od tada po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate i tužilji DD iznos od 4.200 evra sa kamatom po eskontnoj stopi koju propisuje Evropska centralna banka počev od 30.05.2009. godine do 25.12.2012. godine, a od tada po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilaca u delu kojim su tražili da se obaveže tužena Republika Srbija da tužiocima, solidarno sa tuženom Agencijom za vođenje sporova u postupku privatizacije isplati iznose iz stava trećeg izreke, kao neosnovan. Stavom petim izreke, usvojen je zahtev tužilaca i obavezana je tužena Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije da tužiocima solidarno naknadi troškove postupka u iznosu od 1.323.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana kada se steknu uslovi za izvršnost presude do isplate. Stavom šestim izreke, delimično je usvojen zahtev tužene Republike Srbije i obavezani su tužioci da tuženoj Republici Srbiji solidarno na ime troškova postupka plate 233.250,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana kada se steknu uslovi za izvršnost presude do isplate. Stavom sedmim izreke, odbijen je zahtev tužene Republike Srbije za solidarnu naknadu troškova postupka od dosuđenog do traženog iznosa i to za iznos od 21.750,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana kada se steknu uslovi za izvršnost do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, blagovremeno su izjavili revizije i to tužioci u odnosu na deo odluke kojom je potvrđena prvostepena presuda kojom je odbijen tužbeni zahtev prema tuženoj Republici Srbiji, zbog pogrešne primene materijalnog prava, a tužena Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije u odnosu na deo odluke kojom je potvrđena prvostepena presuda u delu kojim je usvojen zahtev u odnosu na nju, zbog pogrešne primene materijalnog prava. Obe revizije su izjavljene s pozivom na sa član 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužena Republika Srbija je dala odgovor na reviziju tužilaca.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije tužilaca, na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni sud je ispitao revizijske razloge i odlučio da dozvoli posebnu reviziju tužilaca, radi ujednačavanja sudske prakse o odlučivanju o tužbenim zahtevima iz istovetnog činjeničnog i pravnog osnova, bivših zaposlenih u privrednim društvima „Internacional CG“ DP Beograd i „Generalexport” DP Beograd, sada u stečaju, protiv tužene Republike Srbije, radi naknade štete, zbog nenamirenja potraživanja tužilaca zaposlenih na socijalnom programu sadržanom u proramima restruriranja navedenih privrednih društava, kao naknadu štete zbog štetnih radnji ove tužene. Iz tog razloga je odlučeno kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u delu u kome je odlučeno u odnosu na tuženu Republiku Srbiju u smislu člana 408. ZPP i zaključio da je revizija tužilaca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, Kompanija „Internacional CG“ DP Beograd u restrukturiranju i Kompanija „Generalexport” DP Beograd u restrukturiranju su 27.05.2008. godine objavile javni poziv radi prijavljivanja lica koja ostvaruju pravo na novčanu naknadu, u skladu sa Programom restrukturiranja ovih kompanija, koji su prihvaćeni rešenjem pravnog prethodnika tužene Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije, Agencije za privaticiju br. 1572/2 od 24.12.2007. godine i br. 569/5 od 26.12.2007. godine. Ovim Programom predviđena je isplata novčane naknade u visini od neto 200 evra za svaku punu godinu radnog staža prema vremenu provedenom na radu u efektivnom trajanju, koju zaposleni i bivši zaposleni ostvaruju u ovim kompanijama, uključujući i zavisna društva, koja su osnovana od strane istih, zaključno sa 31.12.2007. godine, ukoliko su državljani Republike Srbije i uz saglasnost na isplatu Ministarstva finansija. Programom je predviđeno i da se prijavljivanje za bivše zaposlene vrši u Beogradu, u periodu od 09.06.2008. godine do 31.07.2008. godine u 14,00 časova. Prema pregledu evidentiranih radnika po osnovu isplate naknade od 200 evra po godini radnog staža, za period od 09.06.2008. godine do 14.11.2008. godine, evidentirani su i tužioci i to tužilja AA pod rednim brojem .. sa 12 godina radnog staža, tužilac BB pod rednim brojem .. sa 13 godina radnog staža, tužilja VV pod rednim brojem .. sa 28 godina radnog staža, tužilac GG pod rednim brojem .. sa 10 godina radnog staža i tužilja DD pod rednim brojem .. sa 21 godinu radnog staža. Dan ispunjenja za imovinsku celinu Kompanije „Internacional CG“ DP Beograd u restrukturiranju – Blok HH nastupio je 25.06.2008. godine, dok je zapisnik o nastupanju dana ispunjenja za imovinsku celinu Kopaonik poptpisan 29.05.2009. godine. U skladu sa važećim Programom restrukturiranja, Agencija za privatizaciju Republike Srbije je 01.06.2009. godine obavestila Ministarstvo ekonomije i reginalnog razvoja da je za obe imovinske celine nastupio dan ispunjenja i da bi Ministarstvo ekonomije i reginalnog razvoja trebalo da se obrati Ministarstvu finansija radi dobijanja saglasnosti za isplatu ove naknade zaposlenima i bivšim zaposlenima u ovim kompanijama. Ministarstvo finansija je dopisom od 03.07.2009. godine obavestilo Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja da je moguće prihvatiti isplatu ove naknade iz sredstava budžeta samo pod uslovom da se realizacija vrši u okviru sredstava opredeljenih Zakonom o budžetu Republike Srbije za 2009. godinu, bez angažovanja dodatnih sredstava iz budžeta. Agencija za privatizaciju donela je rešenja kojima je prihvaćen Program restrukturiranja, koji je sastavni deo socijalnog programa.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili, kao neosnovane tužbene zahteve tužilaca u odnosu na tuženu Republiku Srbiju, smatrajući da ista nije pasivno legitimisana. Ovo, jer su smatrali da u odnosu na tuženu Republiku Srbiju nije ostvarena materijalnopravna pretpostavka odgovornosti, koja predpostavlja postojanje materijalno-pravnog odnosa tužilaca i tužene Republike Srbije, koji uslov u ovom slučaju nije ostvaren, jer tužioci nisu dokazali da je šteta koju trpe u uzročno posledičnoj vezi sa radnjom ili propuštanjem organa tužene Republike Srbije, a koje se ovoj tuženoj mogu propisati u odgovornost u smislu člana 154. stav 1. i 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Nižestepeni sudovi su smatrali da odgovornost tužene Republike Srbije, kao osnivača kompanija u restrukturiranju i donosioca Zaključka o prodaji imovine ovih kompanija kroz proces restrukturiranja, nema pokriće sa stanovišta činjeničnih tvrdnji da šteta koju su tužioci pretrpeli u vidu neisplaćene novčane naknade predstavlja posledicu preduzetih radnji ili propuštanja ove tužene, a da je osim toga Agencija za privatizaciju, kao pravni prethodnik tužene Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije bila samostalno pravno lice, sa sopstvenim pravima, obavezama i odgovornostima.

Po oceni Vrhovnog suda osnovano se revizijom tužilaca ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo odlučujući o njihovim zahtevima u odnosu na tuženu Republiku Srbiju.

U toku postupka je utvrđeno da je nezakonitim postupanjem tužene Agencije, tužiocima onemogućeno namerenje njihovih potraživanja ustanovljenih stavom III Osnova socijalnog programa u skladu sa Programom restrukturiranja Kompanije „International CG“ DP Beograd. Tim aktom su konstituisana prava zaposlenih i bivših zaposlenih na novčanu naknadu u visini od 200 evra za svaku godinu radnog staža ostvarenu u Kompanijama „Generalexport” DP Beograd i „Internacional CG“ DP Beograd, kao i drugim zavisnim privrednim društvima poslovnog sistema „GENEX“. Ta potraživanja su dospela 25.06.2008. godine, odnosno 29.05.2009. godine, kada je izvršena prodaja imovinske celine Bloka HH i Kopaonik i po tom osnovu dobijena sredstva uplaćena na račun Agencije. Međutim, nezakontim postupanjem Agencije onemogućeno je namirenje nespornih potraživanja tužilaca priznatih Programom restrukturiranja Kompanije „Internacional CG“ DP Beograd. Tužioci su uskraćeni u ostvarivanju svog prava zbog nepostupanja tužene Agencije po usvojenom Programu restruturiranja. Tužena agencija je blagovremeno obavestila nadležno ministarstvo da su se stekli uslovi za isplatu potraživanja tužilaca i zatražila saglasnost da tu transakciju realizuje, ali traženu saglasnost nije dobila, već ju je dopisom od 22.11.2012. godine Ministarstvo finansija i privrede obavestilo da joj daje saglasnost za nastavak oročavanja novčanih sredstava ostvarenih u postupku restrukturiranja po osnovu prodaje delova imovine subjekta privatizacije, te da deo ostvarenih novčanih sredstava po tom osnovu može plasirati u kupovinu državnih hartija od vrednosti i za to otvoriti poseban namenski račun. Ovakva saglasnost Ministarstva finansije i privrede imala je za direktnu posledicu onemogućavanje realizacije potraživanja tužilaca. Ona je iskazana u neizvršavanju obaveza prema tužiocima da se izvrši isplata njihovih dospelih potraživanja iz sredstava koja su uplaćena na račun Agencije isključivo iz razloga što za tu transakciju nije dato odobrenje nadležnost ministarstva. Stoga je tužena Republika Srbija, zbog nezakonitog postupanja Ministarstva za finansije i privredu doprinela neizmirenju potraživanja tužilaca. Ovo, s obzirom na to da je to ministarstvo umesto naloga da se tužiocima izmire dospela potraživanja Agenciji dalo saglasnost za njihovo oročavanje i plasiranje u kupovinu državnih hartija od vrednosti. Na taj način stekli su se uslovi propisani članom 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima za obavezivanje tužene Republike Srbije da tužiocima naknadi štetu zbog neizmirenja njihovih potraživanja. Po istom osnovu konstituisana je odgovornost tužene Republike Srbije i za propuste Agencije u vršenju njenih javno pravnih ovlašćenja u postupku privatizacije, nezavisno od činjenice što Agencija ima status samostalnog pravnog lica.

Stoga je, a primenom člana 416. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Tužioci su uspeli u postupku po reviziji, sa kojih razloga im na osnovu člana 165. stav 1. u vezi člana 153. stav 1, člana 163. stav 1, 2, 3. i 4. ZPP pripada naknada troškova revizijskog postupka, prema opredeljenom zahtevu u visini od 99.000,00 dinara, a koji troškovi obuhvataju naknadu za sastav revizije, dok tužiocima nisu priznati troškovi na ime takse, s obzirom da taj zahtev nije opredeljen.

Sa napred navedenih razloga, odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije tužene Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da nema mesta odlučivanju o reviziji ove tužene, kao o izuzetno dozvoljenoj.

Po oceni Vrhovnog suda u ovom slučaju nema potrebe za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, niti pravnih pitanja u itneresu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse i novog tumačenja prava, imajući u vidu stav izražen u presudama Vrhovnog kasacionog suda, a posebno u presudi Rev2 1341/16 od 31.01.2018. godine, zbog čega je odlučeno kao u stavu četvrtom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

U sporovima o novčanim potraživanjima iz radnog odnosa o dozvoljenosti revizije odlučuje se na osnovu člana 403. stav 3. ZPP, kao u drugim imovinskopravnim sporovima, odnosno prema vrednosti predmeta spora pobijanog dela. Članom 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banka Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate podneta je 11.07.2019. godine od strane više tužilaca, koji se nalaze u položaju formalnih suparničara iz člana 205. stav 1. tačka 2. ZPP, u kojoj situaciji se vrednost predmeta spora merodavna za ocenu dozvoljenosti revizije, saglasno članu 403. tav 3. ZPP, određuje prema vrednosti glavnog zahteva svakog tužioca zasebno. Vrednost pobijanog dela drugostepene presude, kao najveći pojedinačno usvojeni zahtev jednog od tužilaca je 5.600 evra.

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtevi odnose na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni sud utvrdio da revizija tužene Agencije nije dozvoljena.

Sa napred navedenih razloga, na osnovu člana 413. ZPP, u vezi člana 410. stav 2. tačka 10. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu petom izreke.

Predsednik veća-sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić