Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3264/20 od 20.11.2020. godine, stavom prvim izreke, preiančena je prvostepena presuda u delu stava drugog i trećeg izreke i odbijen kao neosnovan eventualni tužbeni zahtev tužilje, kojim je tražila da se obaveže tuženi AD „Železnice Srbije“ Beograd da joj na ime naknade za ishranu u toku rada za period od februara 2015. godine do avgusta 2015. godine i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2015. godinu, isplati mesečne novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom i datumom kamatnog početka, kao u izreci prvostepene presude. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu četvrtom izreke prvostepene presude i odbijen kao neosnovan zahtev tužilje da se obaveže tuženi AD „Železnice Srbije“ Beograd da joj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 69.849,10 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana dostavljanja presude do konačne isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužilja da tuženom AD „Železnice Srbije“ Beograd na ime troškova postupka po žalbi isplati na ime takse na žalbu i odluku iznos od 9.418,20 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog potrebe razmatranja pravnih pitanja i ujednačavanja sudske prakse, sa predlogom da se o istoj raspravlja primenom odredbe člana 404. ZPP.

S obzirom da je revizija tužioca dozvoljena po odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14), to nije bilo potrebe da se o istoj odlučuje kao o posebnoj reviziji.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je do 31.08.2015. godine bila zaposlena kod tužene AD „Železnice Srbija“, a nakon statusne promene kod tuženog Akcionarskog društva za železnički prevoz robe „Srbija Kargo“ Beograd. Tužilji ugovorom o radu nisu posebno utvrđeni iznosi za topli obrok i regres, već se navodi da zaposleni ima pravo na druga primanja po osnovu radnog odnosa u skladu sa kolektivnim ugovorom AD ''Železnice Srbije''. U skladu sa odredbom člana 171. stav 1. Kolektivnog ugovora poslodavca (''Službeni glasnik RS'' br. 37/95, 7/00), tužilji na ime naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora pripadaju utvrđeni iznosi. U platnoj listi tužilje nisu iskazani obračun i isplata naknade za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora, kao ni struktura vrednosti jednog radnog sata.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev primenom principa tereta dokazivanja obračuna i isplate naknade koja je predmet tužbenog zahteva, a koji je na tuženom, koji se nije mogao izjasniti o visini predmetnih naknada.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev, nalazeći da su ove naknade tužilji isplaćene kroz vrednost radnog časa za obračun zarade, a da propust poslodavca da u obračun zarade iskaže podatke po osnovu troškova ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, ne vodi zaključku da tužilji iste nisu isplaćene.

Ovakvo stanovište drugostepenog suda zasniva se na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Naime, teret dokazivanja činjenica koje sprečavaju ostvarivanje prava ili usled kojih je pravo prestalo da postoji (da su tužiocu isplaćene naknade koje su predmet parnice) je na tuženoj, saglasno članu 231. stav 3. ZPP. Kako u konkretnom slučaju tuženi svoje tvrdnje o izvršenoj isplati predmetnih naknada nije dokazao, iako se svi eventualni dokazi o tome nalaze kod poslodavca, dužan je da snosi teret svojih nedokazanih tvrdnji. Naime, zaposleni ima pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Ovo pravo zaposlenog proizlazi iz člana 118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' br. 24/05 sa izmenama i dopunama), dok se visina ovih troškova bliže reguliše opštim aktima poslodavca. U situaciji kada poslodavac ovo pravo zaposlenih ne iskaže u platnoj listi zaposlenih, kako je propisano članom 105. stav 1. i članom 121. stav 1. Zakona o radu, teret dokazivanja da je zaposlenima isplaćena naknada ovih troškova je na tuženom. U suprotnom, tuženi kao poslodavac mora snositi rizik takvog propusta kao što je osnovanost tužbenog zahteva, kako je pravilno zaključio prvostepeni sud.

Iz navedenih razloga, drugostepena presuda je preinačena, odbijena žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u navedenom delu, saglasno članu 416. stav 1. ZPP.

Imajući u vidu da tužena po žalbi nije uspela, to je odbijen i njen zahtev za naknadu troškova postupka po žalbi.

S obzirom na uspeh u postupku po reviziji, tužena je obavezaa da tužilji naknadi troškove u iznosu od 35.545,50 dinara i to za sastav revizije iznos od 12.000,00 dinara i na ime sudskih taksi iznos od 23.545,50 dinara, saglasno odredbama člana 153, 154. i 163. ZPP, Tarife o nagradama i naknadi troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“, br. 121/12...99/20) i Taksene tarife iz Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 28/94 ... 95/18).

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić