.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 75/2023
13.02.2023. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Gordane Džakula, predsednika veća, Jelene Ivanović i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Branislav Manić, advokat iz ..., protiv tužene Opšte bolnice Pančevo, sa sedištem u Pančevu, čiji je punomoćnik Aleksandra Smilevski, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2656/22 od 17.10.2022. godine, u sednici veća održanoj 13.02.2023. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2656/22 od 17.10.2022. godine.
ODBIJA SE zahtev tužilje za naknadu troškova revizijskog postupka.
ODBIJA SE zahtev tužene za naknadu troškova odgovora na reviziju.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Pančevu P1 342/21 od 27.05.2022. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtevi tužilje, pa je obavezana tužena da tužilji na ime neisplaćenih troškova za ishranu u toku rada - toplog obroka, za period od decembra 2018. godine zaključno sa martom 2021. godine, isplati pojedinačno opredeljene mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom na te iznose i na ime neisplaćenih troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora, za period od aprila 2018. godine zaključno sa martom 2021. godine, isplati pojedinačno opredeljene mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom na te iznose, kao u ovom stavu izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje u delu preko dosuđenih do ukupno traženih iznosa na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i u delu za plaćanje zakonske zatezne kamate, sve bliže opredeljeno u ovom stavu izreke. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 109.593,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, u roku od osam dana od pravnosnažnosti presude.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2656/22 od 17.10.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, pa je odbijen tužbeni zahtev tužilje da se obaveže tužena da tužilji naknadi troškove ishrane u toku rada za period od decembara 2018. godine do marta 2021. godine i troškove regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od aprila 2018. godine do marta 2021. godine sa zateznom kamatom, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude, pa je odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova parničnog postupka i obavezana tužilja da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 58.900,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom. Stavom trećim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove postupka po žalbi u iznosu od 49.600,00 dinara.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku.
Tužena je podnela odgovor na reviziju tužilje, sa zahtevom za naknadu troškova na ime sastava tog odgovora.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18 i 18/20) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da je revizija tužilje neosnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u utuženom periodu bila zaposlena kod tužene na poslovima ... u Službi za ..., sa koeficijenom za obračun i isplatu plate 6,83. U tom periodu, tužena je tužilji obračunavala i isplaćivala zaradu tako što je osnovicu koju objavljuje Vlada Republike Srbije množila koeficijentom radnog mesta na osnovu metoda obračuna plate od početka primene Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 86/19), a počev od 2001. godine. U obračunu plate tužilji tužena nije posebno iskazivala regres za korišćenje godišnjeg odmora i naknadu za troškove ishrane u toku rada. Utuženi iznosi predstavljaju naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, čija visina je utvrđena na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, u skladu sa parametrima za minimalnu zaradu.
Prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tuženu da joj isplati predmetne naknade u iznosima utvrđenim veštačenjem, sa pripadajućom kamatom, jer je zaključio da u iznosu minimalne zarade definisanom u članu 111. Zakona o radu ne može da bude sadržana naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, nezavisno od činjenice što je odredbom člana 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama propisano da koeficijent za obračun plate izražava i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, s obzirom da to pravo nije realizovano kroz konkretnu isplatu.
Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev tužilje za isplatu navedenih naknada, zaključujući da je pravo tužilje na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, propisano članom 118. Zakona o radu, realizovano kao sastavni deo koeficijenta radnog mesta utvrđenog u skladu sa odredbama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, u kom slučaju se ne obračunava, niti isplaćuje kao posebna naknada.
Neosnovano se revizijom ukazuje da se navedeni zaključak drugostepenog suda zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.
Odredbom člana 1. stav 1. Zakona o javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 42/91...83/14) propisano je da se javnom službom u smislu ovog zakona smatraju ustanove, preduzeća i drugi oblici organizovanja utvrđeni zakonom, koji obavljaju delatnosti odnosno poslove kojima se obezbeđuje ostvarivanje prava građana, odnosno zadovoljavanje potreba građana i organizacija, kao i ostvarivanje drugog zakonom utvrđenog interesa u određenim oblastima.
Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 86/19) propisuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 1. stav 1. tačka 3)). Odredbom člana 3. stav 1. tog zakona, propisano je da osnovicu za obračun i isplatu plata utvrđuje Vlada, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne skupštine Republike Srbije. Prema odredbi člana 4. stav 1. navedenog zakona, koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a prema stavu 2. istog člana koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.
Poseban Kolektivni ugovor za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, broj 1/15 i 3/18 – Sporazum o produženju roka važenja) u odredbi člana 91. određuje elemente za utvrđivanje plate, tako da se plate utvrđuju na osnovu osnovice za obračun plata, koeficijenata sa kojima se množi osnovica, dodatka na platu, obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plata, i dela plate po osnovu radnog učinka, u skladu sa zakonom (stav 2.), a osnovna plata pripada zaposlenom koji radi puno radno vreme ili radno vreme koje se smatra punim radnim vremenom ( stav 3.).
Na isti način su određeni elementi za utvrđivanje plate odredbama člana 90. st. 2. i 3. Posebnog Kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, broj 106/18 od 31.12.2018. godine) i odredbama člana 91. st. 2. i 3. Posebnog Kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, broj 96/19 i 58/20 – u primeni počev od 09.01.2020. godine).
Odredbama člana 118. stav 1. tač. 5) i 6) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 95/18), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, pored ostalog, za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, a stavom 2. ovog člana propisano je da visina troškova iz stava 1. tačka 5) ovog člana mora biti izražena u novcu. Odredbe ovog zakona primenjuju se i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drukčije određeno (član 2. stav 2).
Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, koju je Vlada Republike Srbije donela na osnovu člana 8. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Odredbom člana 2. stav 1. tačka 13) te Uredbe, utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih iz člana 1. ove Uredbe, koje se primenjuju na zaposlene u zdravstvenim ustanovama.
Prema stavu Vrhovnog kasacionog suda usvojenom na sednici Građanskog odeljenja održanoj 05.07.2022. godine, zaposleni kojima se plate isplaćuju u visini vrednosti minimalne zarade u javnim službama, kao korisnicima budžetskih sredstava, ostvaruju pravo na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora po osnovu rada, primenom koeficijenta za obračun i isplatu plata u kojem je sadržan dodatak na ime tih naknada i sastavni je deo koeficijenta za svakog zaposlenog.
U konkretnom slučaju, na utvrđivanje i obračun plata tužilje, kao i naknada i dodataka po osnovu rada, primenjuju se propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama. Supsidijarna primena Zakona o radu propisana je samo za slučaj kada posebnim zakonom položaj, prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih nisu drugačije uređeni. Kako je odredbom člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama propisano da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, sledi da ta odredba posebnog zakona isključuje primenu odredaba člana 118. stav 1. tač. 5) i 6) Zakona o radu, kao i da posebnim kolektivnim ugovorima za zaposlene u javnim službama nije predviđeno pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora. To pravo nije predviđeno ni Posebnim Kolektivnim ugovorima za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave koji su važili u utuženom periodu, niti prethodno važećim Posebnim kolektivnim ugovorom iz 2010. godine. S obzirom na to da je naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u utuženom periodu tužilji isplaćivana kroz koeficijent za obračun njene plate, tužilji ne pripada pravo na dodatnu isplatu naknade ovih troškova koju tužbom potražuju, bez obzira na činjenicu da joj je plata isplaćivana u visini minimalne zarade.
Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.
Kako je revizija tužilje odbijena, odbijen je i njen zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, pa je na osnovu člana 153. i člana 154. stav 2. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.
Zahtev tužene za naknadu troškova odgovora na reviziju je odbijen na osnovu člana 154. stav 1. ZPP, jer to nisu troškovi potrebni za vođenje ove parnice, pa je odlučeno kao u stavu trećem izreke.
Predsednik veća – sudija
Gordana Džakula,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
