U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Spomenke Zarić, članova veća, u parnici tužioca AA iz sela ..., opština ..., koga zastupa punomoćnik Stefan Đorđević, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo pravde, Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, čiji je zakonski zastupnik Državno pravobranilaštvo sa sedištem u Beogradu, radi isplate jubilarne nagrade, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2667/20 od 02.10.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 18.11.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2667/20 od 02.10.2020. godine.

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1729/2019 od 02.06.2020. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužioca AA iz sela ..., pa je obavezana tužena Republika Srbija – Ministarstvo pravde, Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, da isplati tužiocu iznos od 54.344,00 dinara, na ime neisplaćene jubilarne nagrade, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15.06.2018. godine pa do konačne isplate; obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 40.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude pa do isplate; oslobođen je tužilac plaćanja sudskih taksi na tužbu i na presudu.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2667/20 od 02.10.2020. godine, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom i drugom izreke, tako što je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca i zahtev za naknadu troškova parničnog postupka, te je obavezan tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 34.500,00 dinara; odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka i obavezan tužilac da tuženoj naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11...18/20), pa je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen u privremenim institucijama Kosova i Metohije, u Kazneno-popravnom domu u Lipljanu, a rešenjem tužene preuzet je u Upravu za izvršenje zatvorskih sankcija počev od 15.05.2008. godine. Navedenim rešenjem tužilac je zasnovao radni odnos kod tužene koji traje i danas. Nakon preuzimanja, tužilac je ostao neraspoređen. Prema Zaključku Vlade RS br. 112-1619/2008-2 od 17.04.2008. godine, položaj lica koja su bila zaposlena u privremenim institucijama Kosova i Metohije, upodobljava se položaju državnih službenika i nameštenika koji su radili u organima koji su ukinuti, a čiji delokrug je preuzeo drugi organ. Oni imaju pravo da budu preuzeti u organ Republike Srbije koji je preuzeo delokrug ako prethodno organu Republike Srbije u koji se preuzimaju dostave pismeni dokaz o tome da im je prestao rad u privremenim institucijama Kosova i Metohije. Visina prosečne zarade bez poreza i doprinosa po zaposlenom u Republici Srbiji za decembar mesec 2017. godine u iznosu od 54.344,00 dinara utvrđena je iz dopisa Republičkog zavoda za statistiku od 14.11.2019. godine. Dana 15.05.2018. godine navršilo se deset godina rada tužioca u radnom odnosu kod tužene.

Imajući u vidu ovakvo utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je na osnovu člana 120. Zakona o radu i člana 44. stav 1. tačka 1. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 25/2015...34/2018) zaključio da se tužilac nalazio u radnom odnosu kod tužene od dana preuzimanja iz privremenih institucija KiM 15.05.2008. godine, da je na dan 15.05.2018. godine navršio 10 godina neprekidnog rada u organu državne uprave, te je ostvario pravo na jubilarnu nagradu za navršenih 10 godina rada u radnom odnosu kod organa tužene, odnosno nakon preuzimanja kod tužene.

Prema oceni drugostepenog suda pravo na jubilarnu nagradu ostvaruje se neprekidnim radom, pa činjenica da je tužilac preuzet i da nije raspoređen kod tužene ne znači da isti ima pravo na jubilarnu nagradu. S obzirom da tužilac nije radio, odnosno nije obavljao faktički rad kod poslodavca, a što je u suprotnosti sa prirodom jubilarne nagrade i pravom na njenu isplatu, tužiocu ne pripada pravo na jubilarnu nagradu.

Pravilno je drugostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje primenio materijalno pravo donoseći pobijanu presudu, za koju je dao dovoljno razloga, koje u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Prema članu 44. stav 2. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe zaposleni ostvaruje pravo na jubilarnu nagradu za navršenih 10, 20, 30, 35 i 40 godina rada provedenih u radnom odnosu u državnom organu, organu Autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave, bez obzira na to u kom organu je zaposleni ostvarivao prava iz radnog odnosa. Kod utvrđivanja prava na jubilarnu nagradu računaju se i godine rada kod poslodavca od koga je nadležni organ preuzeo nadležnosti, poslove i zaposlene.

U konkretnom slučaju tužilac kod tužene nije stekao status državnog službenika, odnosno nameštenika, suprotno navodima revizije. Tužilac je preuzet od privremenih institucija KiM i utvrđena mu je plata u određenoj visini, a nije mu se obračunavao minuli rad. On nije radio kod tužene jer nije dolazio na posao, nije ni raspoređen na određeno radno mesto, zbog čega mu i po oceni revizijskog suda ne pripada pravo na jubilarnu nagradu. Bitna činjenica za ostvarivanje ovog prava iz pomenutog Posebnog kolektivnog ugovora je rad proveden u radnom odnosu. U konkretnom slučaju nema rada tužioca u radnom odnosu kod tužene. On se samo formalno vodi u radnom odnosu kod tužene po Zaključcima Vlade, ali ne ostvaruje rad kod tužene, što je neophodan uslov za ostvarivanje navedenog prava.

Nisu osnovani navodi revizije da nedonošenje rešenja o raspoređivanju nije od uticaja na ostvarivanje prava na jubilarnu nagradu. Preuzimanje na osnovu Zakučka Vlade ne podrazumeva ostvarivanje svih prava iz radnog odnosa, o čemu govori i činjenica da je tim Zaključkom određen samo fiksni iznos plate, pri čemu se nije obračunavao minuli rad. Neraspoređivanje tužioca u dužem vremenskom periodu je bilo u njegovu korist na osnovu izvršavanja Zaključka Vlade, pri čemu treba imati u vidu da tuženi u datoj situaciji nije mogao, zbog primene navedenog Zaključka, da tužioca ostavi neraspoređenog, jer bi mu u tom slučaju prestao radni odnos.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale navode izjavljene revizije kojima se ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost pobijane presude, zbog čega ti razlozi nisu posebno obrazloženi.

Tužilac nije uspeo u revizijskom postupku, zbog čega nema pravo na troškove revizijskog postupka koje je tražio i opredelio u reviziji, a u smislu člana 153. Zakona parničnom postupku.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci presude, na osnovu člana 414. stav 1. i člana 165. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić