.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 764/2023
16.11.2023. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Dragane Mirosavljević i Nadežde Vidić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Aleksandra Stamenić Pavlović, advokat iz ..., protiv tuženog Centra za kulturu Valjevo, koju zastupa Zajedničko pravobranilaštvo Grada Valjeva i Opštine Lajkovac, Ljig i Osečina, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2745/22 od 09.12.2022. godine, u sednici održanoj 16.11.2023. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2745/22 od 09.12.2022. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Valjevu P1 582/21 od 24.05.2022. godine, ispravljenom rešenjem tog suda P1 582/21 od 07.07.2022. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime naknade štete zbog neisplaćene naknade za ishranu u toku rada za period od 01.08.2018. godine do 31.07.2021. godine isplati ukupno 243.558,12 dinara prema pojedinačno opredeljenim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate. Stavom drugim izreke, obvezan je tuženi da tužilji na ime naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.08.2018. godine do 31.07.2021. godine isplati ukupno 129.064,32 dinara prema pojedinačno opredeljenim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužilji plati troškove parničnog postupka od 103.508,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2745/22 od 09.12.2022. godine, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom i drugom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužilji na ime naknade štete zbog neisplaćene naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.08.2018. godine do 31.07.2021. godine isplati pojedinačno opredeljene iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, po svakom od navedenih osnova. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o parničnim troškovima sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude tako što je odbijen zahtev tužilje za naknadu parničnih troškova od 103.508,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate i tužilja obavezana da tuženom na ime troškova prvostepenog postupka isplati 48.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, obavezana je tužilja da tuženom na ime troškova drugostepenog postupka isplati 18.000,00 dinara.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Tuženi je podneo odgovor na reviziju. Troškove revizijskog postupka nije tražio.
Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2 tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23) i ocenio da revizija nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u periodu od avgusta 2018. godine do jula 2021. godine radila kod tuženog na radnom mestu ... sa koeficijentom 7,00. Tuženi joj je obračunavao platu množenjem koeficijenta radnog mesta i propisane osnovice, nakon čega je celokupno obračunatu platu sa uvećanjima i naknadama upoređivao sa minimalnom zaradom i dopunjavao do iznosa minimalne zarade koliko je i isplaćivao. Visinu tužbenog zahteva prvostepeni sud je utvrdio iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke u kome je izvršen obračun troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora primenom parametara propisan člana 32. Opšteg kolektivnog ugovora („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 50/08 ... 8/09).
Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio zahtev tužilje i obavezao tuženog da tužilji isplati naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za sporni period uz zaključak da u iznosu minimalne zarade po definiciji iz člana 111. Zakona o radu ne može da bude sadržana predmetna naknada troškova nezavisno od činjenice što odredbom člana 4. stav 1. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama propisano da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu a stavom 2. istog člana da koeficijent sadrži dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Po stanovištu prvostepenog suda, u situaciji kada je tuženi isplaćivao tužilji minimalnu zaradu sledi da tužilji nisu isplaćeni troškovi za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, zbog čega je tuženi dužan da joj te troškove isplati u iznosima utvrđenim veštačenjem.
Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev, uz zaključak da je naknada troškova na ime ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za tužilju sadržana u koeficijentu kao jednom od elemenata plate, jer je u odnosu na zaposlene koji platu ostvaruju prema Zakonu o platama u državnim organima i javnim službama ( koji propisuje da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora) isključena primena opštih normi Zakona o radu, te da usled navedenog tužilja nema pravo na isplatu po traženim osnovima.
Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo, sa kojih razloga su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.
Članom 1. stav 1. tačka 3. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 86/19) propisan je način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave Članom 3. stav 1. istog zakona, propisano je da osnovicu za obračun i isplatu plata utvrđuje Vlada, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne skupštine Republike Srbije. Članom 4. stav 1. istog zakona, propisano je da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a stavom 2. da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.
Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 95/18), članom 118. stav 1. propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, i to, između ostalog za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način (tačka 5.) i regres za korišćenje godišnjeg odmora (tačka 6.), a prema stavu 2. tog člana zakona, visina troškova iz stava 1. tačka 5. ovog člana mora biti izražena u novcu. Odredbe Zakona o radu primenjuju se i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drukčije određeno, na osnovu člana 2. stav 2. tog zakona.
Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, koju je Vlada Republike Srbije donela na osnovu člana 8. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave.
Tužilja je zaposlena kod tuženog, sa kojih razloga se na utvrđivanje i obračun njene plate, kao i naknada i dodataka po osnovu rada, primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama. Supsidijarna primena Zakona o radu propisana je samo za slučaj kada posebnim zakonom položaj, prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih nisu drugačije uređeni. S obzirom na to da poseban zakon (Zakon o platama u državnim organima i javnim službama) propisije da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, to sledi da ta odredba posebnog zakona isključuje primenu opšte norme iz Zakona o radu. Pošto su primanja po osnovu naknada za ishrnu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za tužilju sadržana u koeficijentu, kao jednom od elemenata plate, pravilno zaključuje drugostepeni sud da ne postoji pravni osnov za ostvarivanje predmetnog prava tužilje i da je s toga zahtev tužilje neosnovan nezavisno od toga što je tužilji u spornom periodu isplaćivana minimalna zarada.
Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 414. ZPP odlučio kao u izreci.
Predsednik veća – sudija
Dobrila Strajina, s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
