U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Zvezdane Lutovac i Gordane Ajnšpiler Popović, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilje S.M. iz T., čiji je punomoćnik B.V., advokat iz N.S., protiv tuženog I. za r. i p., koga zastupa D.Đ., advokat iz N.S., radi utvrđenja i poništaja rešenja, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1745/14 od 29.10.2014. godine, u sednici održanoj 09.12.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1745/14 od 29.10.2014. godine. ODBIJA SE zahtev tužene za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 351/2013 od 14.04.2014. godine, delimično je usvojen tužbeni zahtev i poništeno kao nezakonito rešenje tuženog od 31.12.2012. godine, dok je zahtev za utvrđenje da je rad na određeno vreme započet 01.10.2010. godine ugovorom o radu od 29.09.2010. godine, produžavan ugovorima o radu od 01.04.2011. godine, 01.02.2012. godine i 01.04.2012. godine, prerastao u radni odnos na neodređeno vreme, počev od 01.10.2010. godine i kao i zahtev za vraćanje na rad, odbijen kao neosnovan. Određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1745/14 od 29.10.2014. godine delimično je preinačena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 351/2013 od 14.04.2014. godine, u usvajajućem delu i delu odluke o troškovima parničnog postupka, tako što je odbijen tužbeni zahtev za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa od 31.12.2012. godine, a tužilja je obavezana da tuženom naknadi troškove postupka od 36.950,00 dinara, a u preostalom delu žalba tužilje je odbijena i prvostepena presuda potvrđena u odbijajućem delu. Tužilja je obavezana da tuženom naknadi troškove žalbenog postupka od 33.000,00 dinara. 09.12.2015. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je dala odgovor na reviziju sa predlogom da se revizija odbije kao neosnovana, a tužilja obaveže da snosi troškove revizijskog postupka.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a pobijana presuda, suprotno navodima revizije, nema nedostatke zbog kojih se ne bi mogla ispitati.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je sa tuženim 29.09.2010. godine zaključila ugovor o radu na određeno vreme u trajanju od šest meseci, počev od 01.10.2010. godine, na poslovima radnika u poljoprivredi. Aneksom I ugovora o radu koji je sa tuženim zaključila 02.02.2011. godine, premeštena na poslove spremačice u Sektoru za opšte poslove, i te poslove je obavljala po zaključenim ugovorima o radu na određeno vreme do 31.01.2012. godine. Međutim, dana 01.02.2012. godine, za obavljanje istih poslova (spremačice) zaključila ugovor o radu sa drugom firmom, koja je sa tuženim imala ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji i po osnovu tog ugovora radila do 31.03.2012. godine. Nakon toga, 01.04.2012. godine, ponovo je sa tuženim zaključila ugovor o radu na period od devet meseci, za obavljanje istih poslova. Radni odnos joj je prestao istekom roka na koji je zasnovan 31.12.2012. godine.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je pobijanom drugostepenom presudom ocenjeno da je tužbeni zahtev tužilje neosnovan u celosti.

I po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju ne postoje uslovi za utvrđenje da je tužilja zasnovala radni odnos na neodređeno vreme, u smislu člana 37. Zakona o radu, zato što rad tužilje kod tuženog, u režimu radnog odnosa na određeno vreme, u kontinuitetu nije trajao duže od 12 meseci. Zaključenjem ugovora o radu sa drugim poslodavcem za period duži od 30 dana (od 01.02.2012. do 31.03.2012.), došlo je do prekida rada, u smislu čl. 37. stav 2.ZOR-a, zbog čega se vreme provedeno na radu kod tuženog pre tog prekida ne može pripajati vremenu provedenom na radu posle nastalog prekida, kako to pravilno zaključuju i nižestepeni sudovi.

Drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo iz čl. 187. stav 2. Zakona o radu (Sl.glasnik RS br. 24/2005), kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio zahtev za poništaj rešenja tužene od 31.12.2012. godine. Naime, rešenjem tuženog od 31.12.2012. godine, tužilji je radni odnos zasnovan na određeno vreme, zakonito prestao primenom čl. 175. stav 1. tačka 1. ZOR-a, istekom roka na koji je zasnovan, zbog čega je neosnovan i zahtev za vraćanje na rad.

Kako se revizijom ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane drugostepene presude, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Zahtev tužene za naknadu troškova revizijskog postupka je odbijen primenom člana 154. stav 1. ZPP, jer se ne radi o troškovima potrebnim radi vođenja ove parnice, pa je odlučeno kao u stavu drugom izreke..

Predsednik veća - sudija

Predrag Trifunović,s.r.