U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića i Lidije Đukić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji su punomoćnici Ištvan Nađ i Božidar Mikulić, advokati iz ..., protiv tužene Fabrike … „BB“ iz ..., čiji su punomoćnici Darko Spasić i Ana Gođevac, advokati iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2117/15 od 22.02.2016. godine, u sednici održanoj 06.04.2017. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2117/15 od 22.02.2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Somboru, Sudska jedinica u Kuli P1 1494/13 od 27.04.2015. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja generalnog direktora tužene o otkazu ugovora o radu broj ... od 14.08.2013. godine, sa danom 14.08.2013. godine i obavezivanje tuženog na vraćanje tužioca na rad i raspoređivanje saglasno zakonu; stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parnice od 53.450,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2117/15 od 22.02.2016. godine stavom prvim izreke, žalba tužioca je delimično usvojena i preinačena presuda Osnovnog suda u Vrbasu, Sudska jedinica u Kuli P1 1494/13 od 27.04.2015. godine, u delu odluke o troškovima postupka, tako što je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove postupka od 52.500,00 dinara, umesto od 53.450,00 dinara, dok je u preostalom delu žalba tužioca odbijena i označena presuda potvrđena. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku na koju se u reviziji ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na osnovu ugovora o regulisanju međusobnih prava i obaveza od 24.03.2003. godine, kao i aneksa ugovora i raspoređen je na radno mesto „metalostrugar 2“. Pravilnikom o izmenama Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova kod tuženog od 27.06.2013. godine, predviđeno je ukidanje 13 radnih mesta, između ostalih i ukidanje jednog radnog mesta metalostrugara, odnosno smanjenje broja izvršilaca sa tri na dva. Odbor direktora tuženog je 06.07.2013. godine, doneo odluku o utvrđivanju viška zaposlenih kojom je utvrđeno da je zbog tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena prestala potreba za 13 izvršilaca, između ostalih i radnog mesta metalostrugara sa broja izvršilaca 3 na broj 2. Opštim aktom tuženog nisu bila utvrđena merila za određivanje viška zaposlenih. Kod tuženog je 18.07.2013. godine, izvršeno drugo po redu ocenjivanje zaposlenih u tekućoj godini i to samo zaposlenih na radnim mestima gde su proglašavani tehnološki viškovi. Ocenjivanje je izvršeno tako što su šefovi službi primili od organa upravljanja privrednim društvom unapred izrađene formulare koji su sadržavali šest kriterijuma za ocenjivanje. Prilikom ocenjivanja tužilac je imao ukupno 20 bodova, a ostala dva radnika 28 i 27 bodova. Odlukom generalnog direktora tuženog od 05.08.2013. godine, proglašeni su tehnološkim viškom i određeno da radni odnos prestaje trinaestorici radnika. Rešenjem tuženog od 14.08.2013. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu zaključno sa tim danom i isplaćena mu je otpremnina. Kod tuženog nije bilo drugog radnog mesta na koje je tužilac mogao da bude raspoređen.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je pobijanom odlukom odbijen tužbeni zahtev za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa i zahtev tužioca za vraćanje na rad.

Zakon o radu u članu 179. tačka 9. propisuje da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Poseban kolektivni ugovor za delatnost poljoprivredne, prehrambene, duvanske industrije i vodoprivrede Srbije („Sl. glasnik RS“, broj 11/2011, 14/2011, 50/2011), u članu 93. stav 2. propisuje da ako kod poslodavca nisu utvrđeni normativi i standardi, rezultati rada utvrđuju se na osnovu ocene direktora, odnosno lica ovlašćenog od strane poslodavca. Ocena se mora zasnivati na elementima: kvaliteta i kvantiteta rada, efikasnosti rada, samostalnosti u radu, odnosa prema zadacima i sredstvima rada, inovacije i drugo, a odnosi se na period od šest meseci pre donošenja programa, odnosno odluke o rešavanju viška zaposlenih.

U konkretnom slučaju kod tuženog je došlo do organizacionih promena i potrebe za smanjenje broja zaposlenih, između ostalog i do smanjenja broja izvršilaca na poslovima koje je obavljao tužilac. Kako tuženi nije bio u obavezi da donosi program rešavanja viška zaposlenih, odlukom direktora tuženih od 06.07.2013. godine utvrđeno je da je prestala potreba za 13 izvršilaca, između ostalih i radnog mesta metalostrugara na kojem je tužilac radio, sa tri izvršioca na dva.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u postupku utvrđivanja zaposlenih koji su višak na ovom radnom mestu tuženi je morao da primeni kriterijume za određivanje zaposlenih za čijim je radom prestala potreba. Kako opštim aktom poslodavca nisu bila utvrđena merila za određivanje viška zaposlenih, tuženi je primenio kriterijume koji su propisani Posebnim kolektivnim ugovorom za delatnost poljoprivrede, prehrambene, duvanske industrije i vodoprivrede Srbije (PKU). U cilju utvrđivanja koji zaposleni su višak na radnom mestu metalostrugar, tuženi je 18.07.2013. godine izvršio ocenjivanje zaposlenih primenom kriterijuma koji su propisani članom 93. stav 2. PKU i tom prilikom tužilac je ocenjen najnižom ocenom u odnosu na ostala dva izvršioca. Revizijskim navodima se ističe da postupak ocenjivanja nije sproveden u skladu sa odredbama PKU, što rešenje o otkazu ugovora o radu čini zakonitim. Međutim, prilikom ocene zakonitosti pobijanog rešenja o otkazu ugovora o radu, iz razloga propisanih članom 179. tačka 9. Zakona o radu, a u situaciji kada se smanjuje broj izvršilaca na određenom radnom mestu, sud preispituje da li je poslodavac primenio propisane kriterijume, a ne postupak ocenjivanja. Poslodavac je u konkretnom slučaju, primenio osnovni kriterijum i to rezultat rada zaposlenog, na taj način što je ocena formirana na osnovu šest elemenata koji su bili pojedinačno ocenjeni, a na taj način izvršeno je ocenjivanje sva tri zaposlena na radnom mestu metalostrugar. Pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu poslodavac je ispunio obavezu propisanu članom 158. stav 1. Zakona o radu i tužiocu isplatio otpremninu. Imajući u vidu da je pobijano rešenje doneto na osnovu člana 179. tačka 9. Zakona o radu i člana 91, 92. i 93. PKU, pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu je zakonito i zato tuženi nije u obavezi da tužioca vrati na rad u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Stoga su neosnovani revizijski navodi da je pobijanom odlukom pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić