Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u stavu drugom, trećem, četvrtom i petom izreke, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložio da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj u smislu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odredbom člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), propisano je da je revizija uvek dozvoljena, ako je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka.

Pošto je tužilac reviziju izjavio protiv preinačujućeg dela pravnosnažne presude kojom je drugostepeni sud odlučio o zahtevima stranaka, sledi da je revizija dozvoljena, pa je odlučivanje o posebnoj reviziji suvišno.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pravnosnažnu presudu, u pobijanom delu, na osnovu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog po ugovoru broj ... od 02.11.2011. godine, na poslovima ... . Radni odnos mu je prestao 17.11.2016. godine zbog neostvarivanja rezultata rada u obavljanju poslova na koje je raspoređen. Zbog transformacije tuženog, nijedan zaposleni nije radio ili su radili u vrlo kratkom vremenskom periodu tako što su, počev od februara 2016. godine, na posao dolazili samo po potrebi. Tužilac nije dokazao da je, u tom periodu, redovno dolazio na posao i radio, već je dolazio povremeno i nije radio puno radnio vreme.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužioca usvojio jer je zaključio da je nelogično to što je tuženi uplatio obavezne pripadajuće doprinose na zaradu zaposlenima, pa i tužiocu, za sporni period, zbog čega je, imajući u vidu da evidencija tuženog o dolasku zaposlenih na posao nije vođena redovno i precizno, zaključio da je tuženi dužan da tužiocu isplati neisplaćenu zaradu do 17.11.2016. godine, kada mu je radni odnos prestao.

Drugostepeni sud je, pobijanim delom, preinačio prvostepenu presudu jer je zaključio da je, u delu kojim je tuženi obavezan da tužiocu isplati zarade za period od juna 2016. godine do novembra 2016. godine, doneta pogrešnom primenom materijalnog prava, pošto postojanje samog radnog odnosa, bez rada i dolaska na posao (radni učinak) nije dovoljno da se ostvari pravo na isplatu zarade, a tuženi nije dokazao da je redovno dolazio na posao i radio, u tom periodu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, odluka drugostepenog suda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 104. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br.24/05...75/2014), propisano je da: zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (stav 1.), a odredbom člana 105. istog Zakona, da se zarade iz člana 104. stav 1. tog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i slično) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Zarada za obavljeni rad i vreme provedeno na radu sastoji se od osnovne zarade, dela zarade za radni učinak i uvećane zarade, u smislu odredbe člana 106. Zakona o radu, a osnovna zarada određuje se na osnovu uslova utvrđeni pravilnikom, potrebnih za rad na poslovima za koje zaposleni zaključuje ugovor o radu i vremena provedenog na radu, na osnovu odredbe člana 107. stav 1. istog Zakona.

Na osnovu navedenih odredbi zakona, sledi da zaposleni pravo na zaradu ostvaruje po osnovu rada, a ne po osnovu radnog odnosa i da zarada zavisi od značaja posla, vremena provedenog na radu i radnog učinka.

U konkretnom slučaju, tužilac nije dokazao da je u spornom periodu za koji traži isplatu zarade dolazio na posao i radio, pa je drugostepeni sud, pravilnom primenom materijalnog prava, njegov tužbeni zahtev odbio.

Navodima revizije tužioca o tome da su isti sudovi u parnicama drugih tužilaca, a protiv istog tuženog, usvajali tužbene zahteve obavezivanjem tužene da tužiocima naknadi štetu po osnovu neisplaćene zarade, ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane presude. Odredbom člana 228. Zakona o parničnom postupku, propisano je da je stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojom osporava navode i dokaze protivnika, u skladu sa ovim zakonom. Na osnovu odredbe člana 231. stav 1. istog Zakona, ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice primeniće pravilo o teretu dokazivanja. Sud će da razmotri i utvrdi samo činjenice koje su stranke iznele i da izvede samo dokaze koje su stranke predložile, ako zakonom nije drugačije propisano, na osnovu odredbe člana 7. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Teret dokazivanja činjenice da je u periodu za koji traži da sud tuženog obaveže da mu naknadi štetu po osnovu neisplaćene zarade, dolazio na posao i radio, bio je na tužiocu, a on tu činjenicu nije dokazao. Činjenica da je, u spornom periodu, tužilac bio u radnom odnosu kod tužene, nije dovoljna za ostvarenje prava na zaradu, jer se zarada isplaćuje za obavljeni rad i vreme provedeno na radu. Tu činjenicu tužilac je dužan da dokaže u svakom konkretnom predmetu jer to što je neki drugi zaposleni ostvario pravo koje je predmet ovog spora ne znači da isto pravo pripada i tužiocu.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 2. istog Zakona.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić